Vani sneg i zimoca, solo subota, efektno ubijanje vremena, dobra muzika, topli stancic...
Misli mi se stalno vracaju na leto u Milni, snove pod zvezdanim nebom, na sporkom poljskom krevetu. Jednostavan zivot, bez struje i vode, bez muzike, interneta, bez konfora tusiranja. Ovo lito otkrila sam neke nove stvari o sebi. Da smem da spavam vani, iako u okolici ima i zmija i divljih svinja, da smem nocu da se krecem sama kroz kamenjar, makiju i borovu sumicu, da me prilicno zabole za plivanje i da i dalje mogu da uzivam u bezveznim knjigama kada mi to nervi dozvole.
Nesto od onih tehno drkachina koje smo slusali kad u jednom kratkom periodu navecer napicimo agregat i kad je Ivo pustao muziku na rivi, postalo mi je podnosljivo.
Nista spektakularno, pomalo detinjasto i nekako hippie, letovanje za secanje.
Vani mi se fakat ne ide, stvarno mi je hladno, tesko podnosim zimu. U ovo doba, prosle godine spremala sam se da krenem za Hong Kong. Tamo me je sacekao jos mladi ujak Dejan a prvo sto sam ugledala kada smo napustili aerodrom u Dekijevom besnom BMW-u bile su palme. Deki kaze, zasadjene. Ja pomislim, one tu uspevaju.
Pravoslavni Bozic zatekao me je u Bangkoku. Temperatura je taj dan pala na ugodnih 29-30 stupnjeva, pracenih kisom. Monsunske kise.
Vani je fuj, samo sto je bjelo, pa nije oku neugodno. Nova Godina ce za dva tjedna. Da mogu da zamislim idealno praznicno vece, provela bih ga uz bocu-dvi crnog vina sa dragim muskarcem. Nigdi ne bi mrdnula iz stana, dobra plejlista u winampu ili na tjubu, nesto fino za pregrist, i bla-bla, cmok-cmok, a sta prosla ladno Nova Godina a mi nismo primetili.
No comments:
Post a Comment