Gledam ovo crno zrnce puno zivota, emocija, moju cimerku Linu i pitam se kako neko moze da bude toliko plitkouman da veruje u bogove, rase, nacije, da misli da je sazdan po liku tamo nekog boga, da je specijalan, ovakav, onakav. Ljudski mozak i upravljanje emocijama zaista su na niskom nivou. Ne mogu da ukapiram sta znaci osecati se kao pripadnik neke nacije, uopste ne mogu da ukapiram odakle ljudima ta potreba. Meni su tako neke stvari vanpredmetno glupe. 

Uživancija!

E pa za promenu, ovo beše baš lep dan. Najveća novost je da me je keva naoružala biciklom, koji sam ja pak naoružala torbom za Linu i sad smo skoro pa spremne za akciju. Večeras sam išla da proučim put do 25. maja, i bogami, puno ima rupa i ležećih pandura. Ne sviđa mi se to. A bogami sam i crkla u povratku, sve uzbrdo... Malopre se Lina prvi put lepo igrala sa psom u ograđenom delu na Tašu, sa jednom mladom kujicom, naglas sam se smejala. Blesavo kuče skroz. Sad smo kao dve crkotine u krevetu. Lina je mnogo lepa, što je meni, paaa...malko bitno jer sam esteta. Četkam je i lickam svaki dan, a ona je sva sjajna i mišićava, baš je za primer. Lepo klopamo i mesa i povrća i ugljenih hidrata. Uživancija!!

Avanture po Tashu

Dan, ma ni za kurac, majke mi. Dodjem prijatno slomljena sa Diorame sinoc, odspavam lepo, ali ustanem na pogresnu nogu. Prvo sam ujutru posla do Visnjice sa Linom po bakaluk. Vezem ja nju za stubic ispred radnje i udjem da pokupim tih par namirnica, medjuostalom i pola kile mlevenog da skuvam kucetu klopu.Na kasi izvalim da su mi otkucali kilo umesto pola kile mesa. I dok su oni resavali taj "slucaj" a ja dzedzila pored kase iza koje se nakupljao red, Lina je iskoristila vreme i iskidala i trecu ogrlicu. Doslo mi je da vristim, lepo da vristim. Ogrlica stoji na koncicu i mi se tako nekako dovucemo do stana. Popila je po turu i treci put, ali dzaba radnja... Priheftam ogrlicu zihernadlom i povedem je popodne u setnju do stadiona. Naisli smo na drugog jazavicara i ona poleti ka njemu i ogrlica se rasturi i ja je zgrabim i unesem u stadion i budaaaala, pustim je kao da se istrci. A ona pravac iza neke ograde se uvuce, a tamo neko preduzece koje, naravno, nedeljom ne radi. Iza ograde neke macke i vrane, zanimacije do ludila. Vicem, zovem umilno, ma nista. Prikace mi se neki cigancici sto duvaju lepak i onda mi svi zajedno nju kao dozivamo, dok se oni nisu smorili i seli malo dalje da duvaju a ja vec kipim. Klinci odu pa i ja kao krenem da idem, i evo i Line, ali nikako da mi pridje da je ponesem, jer ona ne ume sama preko ulice, frka ziva. Uglavnom, uhvatila sam je tek kad je uletela u kafanu, srecom, pa u svaku kafanu ima zelju da udje... Kasnije je jos-jela knige, pokusala da baci Dzerijev akvarijum i da skoci sa prozora da ulovi macku. I nije to razlog sto je ovaj dan sranje. Naprotiv, sve je ovo bilo donekle zabavno i u rok sluzbe. Ono sto je glupo je sto joj nisam stavila brnjicu ili bila vidovita pa kupila metalnu ogrlicu, sto nisam izgrdila klince koji duvaju lepak, sto sam pustila Linu u stadion, sto sam, sto sam bre som, som, som!

Lina

Ovo je moja nova cimerka Lina, dok se još nismo upoznale. Došla je kod mene sa Ceraka, gde je živela sa jednom mnogobrojnom familijom koja ju je našla napuštenu na ulici. Sa dva velika psa u istom stanu i mačkom koja joj je krala hranu, za Linu to baš nije bila najbolje kombinacija. A sada smo tu samo naš drugar Džeri, ona i ja. Danas je sedmi dan da je kod mene, svašta smo radile, išle čak pet puta u goste a i gosti su nama dolazili, upoznale smo mnogo kuca na ulici  i po parkovima a i napravile jedan incident-Lina je ujela Macu za rep, i Maca je zamalo skočio sa terase. Lina je velika spavalica, pa tako dok ja već pijem kafu i blogujem, ona hrče kraj mog boka. 

Baaah! Odavno u meni nije bilo ovoliko hejta. Veći deo toga verovatno se može pripisati pms-u. Ali, ovaj put u besu nekako uživam. Pokušala sam da mislim na stara, dobra vremena, psihološki metod za opravku raspoloženja, ali sve do čega sam došla je to da sam se verovatno i tada prisećala nekih boljih vremena ili nadala lepšoj budućnosti. Dakle, taktika je pala u vodu. Osećam bes što sam provela četri godine života sa čovekom koji ne ume da živi, toliki bes da mislim da bih ga od srca pljunula kada bih ga slučajno srela. Ljuta sam na sebe, na sudbinu ili već na šta god, što opet traćim vreme na ljude koji ne znaju šta hoće, koji su takođe nekakvi životni puvanjci. Covpa je super ali ujeda ako ga povedem u šetnju. Ima nekakav oglas da poklanjaju jazavičarku od godinu dana pa se mislim da li danas da se javim. Imam želju da se posvetim nekom biću koje će to umeti da ceni.