Masu moćna stvar svira. Trip hop tvrd, tvrd. Tvrd ali puten.
Jedan dobar dan, dan kad se setim koliko sam moćna i živa.
Tumači kako voliš, ali nema šanse da pogodiš. Nema nikakve veze sa tobom.

Još najverovatnije samo nekoliko dana i selim se na Dorćol. Putujemo Lina, Džeri i ja definitivno, napuštamo Tašmajdan and vicinity-na duže. Možda i for good. 

Tašmajdan, Azerbejdžan,...

Od kada je Tašmajdanski park pušten u upotrebu nakon rekonstrukcije stalno se čuju pokude i kuknjava, a pošto ja ovo leto provodim jednim solidnim delom u parku, u kučkarskom delu, možda bih mogla da se uključim u ocenjivanje.
Sviđa mi se što je napravljen deo za pse. Mogu slobodno da pustim Linu da jurca i da ne strepim za to da li će je udariti kola. Da, mogli su da predvide jednu popločanu stazu za vlasnike, nije za to baš bilo potrebno mnogo mozga i novca, ali nisu. Česma je isto loša. Ali, suština je uredu.
Spomenici su skandalozni, ali to mi uopšte ne smeta, sa onom kič fontanom čine toliki treš da su mi beskrajno zabavni, poput dva govna na postamentu. Što i jesu.
Ono što mi se zaista ne dopada je što se opet desio čupaj pa sadi sindrom, sindrom koji će obeležiti očajni period vladavine Tadićevog DS-a. Ta palanačka potreba da se zelenilo isčupa, da ga zameni beton, mene baš  rasrdi. Iseći sva ta stabla i žbunove u tom ne baš velikom parku pravi je zločin.
Tako sada gornji deo Bulevara bez bogate hladovine platana podseća na neku vukojebinu zaostalu u vremenu, a i Tašmajdan mu se može pridružiti. To su dva vrlo uočljiva znaka da je sve otišlo u tri lepe. Nešto poput Miloševičevog platoa kod Vuka i "Metroa".
Ironija je što se pišu kazne onima koji gaze travu na Tašu, a oni koji su posekli ono silno zelenilo bili su za to nagrađeni. 

Ribe, raci i prstaci

Dan vreo, Dragana i ja još sanjive bauljamo po teraci Ivine kuće, čoviku je potriba koji dan da se rekupera od truckanja busom i adaptira na mir, tišinu koju bojidu glasovi naše ekipe, miris borova i pogled koji odvajuje od lipote. Cvite i Mali Plavi se sa maskama i alatom spuštaju do plaže. Idu počinit kriminalni akt vađenja prstaca iz stine, da se počaste sa prijama iz Beograda. I dok smo nas dvi još uvik u nekom kava, novine, pogled u daljinu điru, a vredni Božo Bojnik vodi kroniku svega toga, momci doli uveliko odvajuju stinu macom. Dok smo se mi spustile na plažu, stina je već dobro iskidana udarcima, Mali Plavi je crven ka rak, Cvite prakticira podvodni ribolov.
Taj dan smo izili tu inače vrlo skupu deliciju. Hvala Malom Plavom ća se umoria dok je goria i barba Ivi ća ih je dobro skuha a nije beštima. Cvite nam je pripravio odličnu ribju juhu od svoga ulova.

Neki dan iza toga Božo Bojnik se opio i stao da budali kako bi nas moga sve na spavanju priklat, na šta je Dragana stala naglas se smijat i komentirat da kako će nas dvi ili poštedit ili ostavit za kraj jer da smo mu mi ka "rodice iz Srbije". Ivo je to kao ozbijnije shvatia te je sta da se dere na Božu i da ga tira ća doma zoron, da on neće mislit šta će ovom pasti na um, a da će ovu noć spavat sa sikiron za svaki slučaj. I zatin je u afektu dofatia ća mu triba i zaputio se u noć, jer je bilo već oko ponoć. E onda san se ja preplašila i nisan mogla da se smirin, a kad se oko jednu uru vratia sa bogatin ulovom raka, nasmijan, bilo mi je mnogo laknilo. Raci su šuškali u plastičnoj teći cilu noć, a Dragana je mislila o tome da ih pusti, a ja san mislila o tome da ako ih ona pusti, da će Ivo poći sikiron na nju.
Sve se svršilo tako što su raci pali za slobodu, a Dragana in je junački odolila, Ivo se smiria i nije potira Božu ća, a Božo se svo vrime gradia da i nije ništa bilo. Te rake malo ko jede, jer ih malo ko lovi, nisu ekonomični, imaju malo mesa, ali to meso šta ga ima - jako je dobro.

A jedan je dan Ivan zvani Jovo došao noseći dalmatinski specijalitet, slane srdele, sirotinjski pršut kako se on izrazia. Sa dobrin Ivinin domaćin kruhom, bilin vinom sa ledon, srdele su klizile niz grlo sa ludin gušton.

Pored ribe, raka i prstaca, u Dalmaciji se jede i odličan domaći kruh ispo peke, sladak kumpir, slatke pome, kapula, janjetina i bržole.

I'm with stupid =>

Pre nekoliko dana svratila sam u knjižaru na Bulevaru da odaberem neku lepu knjigu kumi za rođendan. Očekujući standardno muvanje među policama i stolovima, instantno sam se susrela sa neobičnom situacijom - prodavačica je potencijalnom kupcu sve u šesnaest prepričavala knjigu, onako bogato epitetima, naprosto pesnički nadahnuto, poput klasične gimnazijske bubalice sa društvenog smera, jednom rečju, žasu. Nekako robotizovano, kao da je neko stisnuo određen taster. Ali, to nije bio usamljen slučaj, ne, ne... Master debil radi na kasi! Kada sam uspela da rasteram prodavačice koje su kao osice zujale oko mene i moje cvetne haljine i nudile mi svoju pomoć, pretpostavljam, da mi prepričavaju naslove na kojima mi se zaustavi pogled i napokon odabrala nešto što mi se učinilo prikladnim, te stala u red da platim, tek tad sam shvatila da je osa matica, matera nametljive kvazi ljubaznosti, zaposlena na toj ključnoj tački jedne knjižare, gde za sadržaj svog novčanika postajete vlasnikom primerka nečije intelektualne svojine, tog brižljivo tkanog veza od slovaca.
Ugledala sam policu sa papirima za uvijanje i posegla rukom da izvučem jedan koji mi se učinio jako lep i u skladu sa koricom romana. Na to je matica spremno i iz zaleta naskočila na moju kičmu i krenula da me jaše svojom glupošću, da mi nudi svoju pomoć i u isto vreme kudi papire i naziva ih tapetama (ne znam šta je toliko loše kod tapeta, uostalom), te da se žali kako ne stiže da otpakuje novopristigle papire. Kratko sam je upitala "Izvinite, mogu li samo da ih pogledam". Odskočila je od mene kao oparena ali je odmah navalila na novu žrtvu iliti žrtve, jer ona je simultano prepričavala knjige, podsticala mušterije na dijalog, pokazivala stalnim kupcima da ih prepoznaje i ono što mi je bilo posebno odvratno, poželela bi ljudima "najlepši dan". WTF??? Kakav je to jebeni divni, divni, najlepši dan koji ova frustrirana obožavateljka debelih ljubavnih saga želi frustriranim čitateljkama Mirjane Bobić? I zašto jedna od tih nakaza u redu želi da je pohvali nadležnima a matica joj spremno diktira internet i mail adresu, te naglašava da bi bilo lepo da se pohvale i ostale radnice?
Sa željom da se glasno i obilato ispovraćam po pultu, krećem da prevrćem očima i želim da ovaj pakao neprirodne, naučene ljubaznosti što pre prođe.
Razumite me, daleko od toga da ne mislim da prodavci treba da budu pristojni i ljubazni. Mislim da svi ljudi treba da teže da budu pristojni i ljubazni što češće. Ali da ta ljubaznost i pristojnost dolazi od lepog vaspitanja, od svesne i iskrene želje da se čovek sa kojim ste u kontaktu oseti dobro, lepo, a ne da zvuči kao da je nabubana na kursu na kome su degenerici obučavali retarde da se obraćaju moronima.

Mislim da je matica registrovala da nisam ushićena njom. Nije mi poželela ništa na izlasku.