American Horror Story's Evan Peters Has Some Secrets - Speakeasy

Recimo da sam se vratila na svoje. Posle uspešno izvedenog prvog digitalnog časopisa u mom životu, osetila sam se ponovo živom. I vračam se nalazisi pojavnosti.

U poslednje vreme su se, čini s,e razmnožili nekakvii intelektualci puritanci, malograđanskog tipa, koji ne smeju ni da prigvire van šablona 'propisanih vrednosti', iz čega proističe da je njihov intelekt uskaraćen za jednu od najvećih prednosti, a to je uživanje bogatstva iskustva.

Tako, na primer, imamo tip urbanog intelektualnog mediokriteta. To je tip sa izvesnim likovnim, literarnim i sličnim aspiracijama. Npr. koji utucava raju svojim visokofrekventnim Fejsbuk postovima kojima edukuje o pravim muzickim vrednostima uz prigodne komentare tipa "ovo se slušalo na letnjem kampu za talentovane studente iz istočne Evrope" u Kembridžu '89,  (ono kad sam prvi put uhvatio poljubio devojku, neku pijanu Šveđanku koja mi se pre toga ispovraćala po Leviskama)

Nastavak sledi

our love was wild
our love was free
but it was allways
meant to be

Chop Chop

Šetala sam juče dole po keju i sad mi prolazi sto slika kroz sećanje. Osećam opijenost prirodom, prolećem i vlagom, tim slatkastim dahom kojim započinje trulež. Setim se jednog crvenog leta u Splitu, kada su oblaci prašine prekrili grad, a suša i 40 stepeni doslovno držali za gušu. Sve je slutilo na zlo. Strahovita kulminacija zbila se posle jedinog zbilja čarobnog trenutka tog leta, jednog od onih trenutaka koji blistaju kroz čitav život.
Ustvari, ja sam kao neka cold bithc a ovo je shock to the systhem.
CHOP SUEY!
I don't think you trust
In my self-righteous suicide
I cry when angels deserve to die, die

Ne mogu da verujem da si mogao to da mi uradiš! Da odeš, da te više nema u mom snu. Iako je tvoje prisustvo u mojim mislima ostalo samo fantazija, samo senka sene nekih davnih zbivanja, praznina koja je ostala iza tebe je poput tamne tajne mora. Naša priča prešla je iz odeljka erotike na policu lirike ovog februara, tragične lirike, bez nade. Slatka čežnja ovaplotila se u gorku bol...

Prizemlje

Najlepše mi je da stanujem u prizemlju. Volim grad, buku, osećaj da sam na ulici.
Ne palim se na mansarde, prvi sprat sa francuskim prozorima. Palim se da sam u nivou ulice. Čak volim i te ulične tipove. One što ispijaju piva ispred dragstora.
Neko bi rekao da lečim komplekse. A meni se čini da je to zato što imam širinu i što generalno ne podnosim snobove. Oni su mi najodvratniji sloj medokriteta. Što sam ja bolja od čoveka koji ne može da isfinansira više od ispijanja piva na zidiću?
Iskreno govoreći, najdosadnije momente provela sam sa snobovima koji su razglabali u kom će sledećem restoranu da zasednu. Činilo mi se, na svakom mestu je zanimljivije nego da sedim sa njima i slušam isprazne priče. Odvratna mi je blaziranost. A privlačna sreća i gorčina neopterećenih ljudi.
Što sam starija, to sam skromnija. Jebe mi se za automobile, velike stanove, skupe krpe. Jebe mi se za fensi recepte, ajfonove i skijanja.
Ne volim napucano, osim kad je kemp. Ne volim pretenciozno, ne volim razmetljivo.
Volim te male stanove u prizemlju, jednostavne, skromne. Volim prizemne ljude, jednostavne skromne.
Volim ofucane ulice, iskrivljene ograde, ispucale fasade. Sto puta mi se više sviđaju od sveže upicanjenih.
Volim i more, smrad u luci, reku, šumu, livade, parkove, tramvaje, trajekte, kamione.
Volim turbuencije kad sam u avionu.
Strašno volim prizemlje. I otvorene prozore. I ne volim zavese. I volim buku motora leti. I žagor pod prozorom u noći. Volim leto. Ne volim stepeništa. I tako. U nedogled.

Blue Room Gone Bright

Miss Mosh-Blue Room-4by scaredylion

Napokon mi se dešavaju dobre stvari, ušla sam u pozitivnu fazu na svim frontovima. A vala sam i zaslužila!
Treba iskoristiti dobar talas ze jedrenje a ne preforsirati se i time se prejebeati i vratiti u okrilje tužne a uljuljkujuće depre. 

Uh

Ovo beše emotivno iscrpljujuća nedelja i kad je napokon došao petak, dan za metak u glavu i kad sam zaspala uz pomoć joge nidre, odmah posle joge karune, ovo moje ludo kuče se našlo pametno da laje u ponoć da je pustim iz sobe, da bi mogla da se vrati u sobu, kao što vic kaže... Dovoljno da me rasani i pitam se da li i da pokušavam da se vraćam na spavanje! Svetlana je povredila koleno pa sumnjam da ćemo imati slikarski dan (to smo moja drugarica ilustratorka i ja ustanovile pre par nedelja, da odvojimo par sati svakog vikenda za slikanje u lepom ambijentu).
U moj život su, kao što se vidi, ponovo ušli joga, slikanje a polako uvodim i ilustrovanje i meditacije za well being. Prilično sam zadovoljna kako sam pregurala ovu strašnu nedelju u kojoj se moj kolega i drug Ivan vratio u firmu deset dana pošto je dobio dete i več sledeći dan popio otkaz. Ja ostajem da radim još ovaj prelom, a nadam se da ću uspeti da ostanem i duže jer mi treba dosta love za planove koje imam. A ako ne bude, bože moj, posvetiću se ilustracijama. Treba vremena i to savladati, verovatno su godine u pitanju, ali mi verovatno i prođe neki contest.
Osnažila sam se mentalno, pribrala, prosto da se zapitam šta mi bi ono... Mogi reći da sam u Splitu imala božanstven provod za Novu Godinu koji mi je dao puno elana za dalje, a na leto me čeka dva cela meseca takve terapije. Idemo Ceca i ja da provedemo jedno umetničko letovanje na nivoetu!

O radu

Primećujem da je velika mana ovog mog sajta što nema koncept i generalno je nekomunikativan i stoga nedovoljno zanimljiv...a i ne promovišrm ga jer nije baš za svakoga... Zamišljen je da se na njega naleti... a problem je što ne uspeva da zadrži posete...bla... bla... Razmisliču o tome van pisanija.

Leto na Adi u februaru

Ovo mi je nova slikica, napapiru rađena sa olovkama, flomasterima i jos po nekim vodenim bojama ili drugim razvodnjenim medijima.
Slika je započeta u klubu "Na kraj sveta", tako da na njoj vidimo jednu od ljuljaski ze goste, tik uz jezero, sa pogledom na Makišku stranu.
Uživam da slikam sa Svetlanom, pa sam čak i sama kuči krenula da dorađujem radove. Budi se u meni likovni stvaralac opet. A vala je i dugo bio zakopan, ne znam da li se pravo i iskopao za izložbu u Rančićevoj kuči u Grockoj. Ovo mi se čini u mom najboljem maniru, eklektičnom pristupu materijalima i materiji, sa dečijom radošću i hrabrošću u eksperimentu, s tim što me ne pušta ideja kompozicije, ritmike, zvukova.

Sad ja treba kao da se prešaltam da opet budem slikar, bloger, da se vratim korenima. A opet i da razvijam svoj rad u smeru ilustrovanja, izrade logotipa... Večito se prestrojavam i prestrojavam opet. Ako u nečemu i ne nađem nečto lepo, a ono bar otkrijem nešto korisno. Makar loš primer.

E da, mene sad privlači totalna transformacija, da krenem da se ponašam u kući odgovornije i ozbiljnije i da pustim više tu igru malog kucnog sadiste, jer mi ne prija, a kako li je tek ostalima... pitam se pitam!

Ostati bez posla, ostati bez velike simpatije i dragog frenda, Ostati napuštena u tom teškom periodu. A vrištalo mi se od svega i Boris mi i dalje umire u mislima, sahranjuje se, raspada, nestaje. Užasna, užasna pomisao da ga neću više nikad ugledati sa ponistre kako ide put dućana, onako visok i zgodan, uvik ga neko zazove i on pusti onaj svoj lipi, duboki glas, sa bračkim naglaskom, sa umekšavanjem slova L... zvučalo je to ubitačno seksi...Velika tragedija,

I sad meni ustvari treba katarza, da procistim sva ta nagomilana trula govna u meni i da pocnem da živim kao pristojno ljudsko bice, da se vratim u formu i na oravi put. I hocu, to je jasno. U meni je kvrc, ne u svetu. Dovoljno sam snalazljiva da mi je i ovaj svet u krizi mala maca.

Osecam da mi se sad bas lepo akumulirala volja i energija! Možda ovaj post niko neće pročitati, ali meni je prijao. :)

Mourning

“O weep for Adonis - He is dead."
"Peace. He is not dead he doth not sleep - he hath wakened from the dream of life” 
― Percy Bysshe Shelley

Remembering, Cooling Down

Valentinovo

Blejah danas ceo dan na poslu na kom brojim lagano poslednje nedelje i listah Fejsbuk da ubijem vreme i primećujem kako masovno pljuju po tom prazniku, koji je meni skroz cool ustvari, kič, ali pozitiva!
<3

Undercover Tourist - Otisao je Boris

Travel                by  Rin54321

I tako, osćam se često kao turista u sopstvenom životu... Prolazim tako kroz poznanstva, prijateljstva, veze i šeme, kroz poslove, stanove, gradove, sve više lelujajući u svom svetu jer za ovaj spoljni ne znam kako bi se svezala.

Sasvim nenadano moj danasnji post postaje nekrolog Bobi, koga je veceras Ane pronasla mrtvog u stanu. Ne zna se kako je umro.
Kada sam ga videla pre mesec dana izgledao je strasno zapusteno, oboleo od teškog alkoholizma. Izobličen, grubih noktiju, senka onog zanosnog, surferu nalik, momka koji me je vozao svojom vespom, u ono nekoliko čarobnih navrata.
Volela sam, da se sećam naše avanture posebno često jer je bila skoro savršena! Uzbudljiva, vatrena, ujedno kulturna i prijatna i sacuvala je svežinu, eto, za sva vremena, jer vreme za Bobu i mene prelazi sada u večnu prazninu u kojoj će sve tiše odjekivati naša mala prošlost. Od žive prećiće u mrtvu fantaziju, jer nas više ne mogu zamisliti na divnim plažama ili kako jezdimo kroz letnju noć Makarskom rivijerom. Beš mi sve ako Omiš u toj noći nije bio nešto najmagičnije što sam doživela.
Otišao je Boris, zaspale su lepe oke, sklopile se slatke usne, umirila čupava kosa. Otišao je iz pakla u kog je pretvorio svoj život. Žao mi njegovih, žao mi Ane, žao mi Trbe koji je imao volje da mu pomogne, žao mi svih nas.
Bobo, napisaću ovih dana priču o tebi i meni, da ostane crno na belo moje sećanje na tebe.
Zbogom pankeru, zbogom surferu, skiperu. ateisto, umetniče. Zbogom dušo. Nek te kovčeg ušuška a zemlja nežno zagrli.

"I don't sleep. I dream".

Nevjerojatno kako uvek sanjam da putujem. Mozda nekad i ostanem u Beogradu u snu, ali ako da, to je retko. Skoro uvek su u pitanju putovanja, tako da sam u snovima vise puta posetila Pariz (a Pariz mi nije na javi neka narocita fantazija za posetiti), bila sam po nebrojenim planinama, nedavno u San Francisku, a cak sam relativno skoro putovala u Split iz buducnosti. Moji snovi o putovanjima su poceli jos davne '91-e, kada je bilo jasno da se Splita necu tako lako ponovo docepati, pa sam skoro svake noci sanjala Split i to iskljucivo u crno-beloj tehnici. Bas tuzno!
Postoji pojam WANDERLUST koji oznacava neutazivu potrebu za putovanjima, kretanjem i tipican je za ljude sa bipolarnim poremecajem licnosti. Kako je to za mene nemoguce praktikovati stalno, to nadoknadjujem u snovima ili setnjama po nekim manje poznatim ulicama.
I kako lik Matthewa McConaugheya rece u novoj HBO-ovoj seriji "True Detective", I don't sleep. I dream, ja bih mogla da kazem: I don't dream, I travel.

Fly Away                      by Phatpuppyart-Studios

O zivotu i crnoj ptici

Nekako mi i nije narocito zao ljudi ovih hladnih dana a zao mi zivotinja. Ljudi su sebicnjaci, lukavci, snadju se. Zao mi pasa lutalica, ptica i macaka.
Pre neki dan se vozim taksijem na posao (imala sam nekih zdravstvenih problema pa sam resila sebicno i lukavo da se pricuvam). Kod Masinskog fakulteta, izmedju dva parkirana auta sam ugledala veliku crnu pticu, gavrana ili vranu, moram priznati da ih bas i ne razlikujem najbolje. Onako crna, sedela je u jos belom snegu i gledala oko sebe. Reklo bi se da joj je dosao kraj. Tu, u prometnom delu grada, jedna ptica sama cekala je smrt da dodje po nju. Svasta mi je proslo kroz glavu u momentu, da zaustavim taksi i da joj pridjem da vidim sta bi joj moglo biti. Onako crna i blentavo nesvesna sta se zbiva podsetila me je na moju Linu. Onda sam se setila da moram na posao jer zavrsavamo broj i haos je i ne mogu sad da se upustam u to, ionako kasnim u startu (sebicluk da je ostavim, sebicluk da kolege i posao ostavim na cedilu). A htela sam makar da legnem kraj nje u sneg i da je nekako utesim, da ode dostojanstvenije, da je ne dohvati neka macka tako slabu i nanese vecu bol, jer kazu, smrt u snegu, od hladnoce je poput padanja u san. Htela sam da uspavam crnu pticu. Htela sam a nisam. Mogu samo da zamisljam da je otisla mirno, zaspala jednog januarskog dana u snegu koji se joj nije pretvorio u kashu sa blatom, dok joj je kosava ostro milovala perje i pevala joj svoju cudnu uspavanku.

Pozelis da dovedes kuci sve te promrzle zivuljke, da ih grejes, hranis i milujes, da im pruzis zivot koji je tebi samom nedostupan, miran i srecan.
Da imam srecu da jednog dana zivim sa nekim ko deli takve moje zelje, ko bi mogao da mi da podrsku... to bi bilo divno. Jebes ti zivot kad nemas da pruzis onima kojima treba a sami ne mogu.
Neverovatno me ispunjava ljubav prema mojoj Lini, volim da je ususkam lepo ispod jorgana, da je povremeno dotaknem rukom ili nogom, samo da zna da sam tu kraj nje i da je cuvam, da joj izvucem crni nosic ispod pokrivaca, da ga stipkam i ljubim dok joj tepam kako je lepa i dobra.
Posle posla zurim kuci da je vidim, sva budem uzbudjena kad sam u blizini! Volim da je lepo ususkam kad izlazimo napolje po zimurini, Slatka je kao igracka u svojim dzempericima i voli da ih nosi jer je svesna da je greju. Mica mala... Ponosna sam kao prava keva kada je po lepom vremenu vodim da pliva u Dunavu ili na Adi. Ona je jedan dinamit radosti kome malo treba da eksplodira i zarazi sve u okolini svojom nestasnom prisutnoscu, jogunastoscu, drchnoscu i kukaviclukom u isti mah.
Mi moramo da shvatimo da ako ne postujemo zivotinje mi ne postujemo zivot. Ne postujemo sebe.

Ko me dobro zna, mozda kapira koliko se ložim na crnu hroniku i home decoration. To su mi trenutačni fetiši i dosta se vremena time bavim!
Hahaha, kliknem si na Fejs sad, kad tamo moj frend iz crne hronike ubiacio si fotku sa gajbe! Lila zid iza njega. ;) Classy!
Mob moll! :)))

U Splitu ili okolini, krajem '60-tih

Na fotki je moja porodica, keva još tinejdžerka, kratke kose i sa tamnim cvikama stoji između svojih roditelja. Baka u naručju drži Dejana, sina dedine sestre od tetke, koji će tragično završiti tri-četiri decenije kasnije... Iz levog ćoška, zaljubljeno ga posmatra majka Vesna, koja je život posvetila tome da mu pruži kvalitetan život bez obzira na dijagnostikovani autizam. Loša terapija u Lazi i mlad čovek se bacio u ledenu Savu. Srce nije izdržalo.
Skroz desno na slici, oslonjena o drvo, moja prabaka Aneti, fina, obrazovana, inteligentna žena, porodični filozof. Do nje, mlađa sestra, slatka Irma, glumica i šarmantna zavodnica, šeret. U današnje vreme se komotno mogla baviti stendap komedijom!
Sto u hladovini loze, jedna barka na pučini. Predivan trenutak u vremenu zaključan na ovoj crno-beloj fotki.