Sa godinama stičeš svakakva iskustva, direktno ili indirektno i ako si funkcionalno inteligentan, nećeš preterano lupati glavom o zid. U slučaju koji mi je obeležio specifičnim tonom današnji dan, upitanju je visok, solidan, zatvorski zid.
Nisam se niti malo iznenadila kada sam jutros saznala da mi jedan dragi prijatelj zatvoren. Jedno duže vreme progoni me slutnja o tome. Njegova struktura ličnosti više nego sam stil života, naveli su me na to da posumnjam da je razlog što ne mogu sa njim da stupim u kontakt upravo te prirode. Osoba je to koja se toliko pali na ćuške da ih nesvesno izaziva.
Ne mogu da zamislim da će ikad postojati razlog da ja završim iza rešetaka. A opet, taj me svet fascinira i rado čitam na tu temu ili gledam emisije. Na trenutak sam osetila skoro pa zavist, ako ni zbog čega, a ono jer je odlazak u zatvor u ovom momentu odličan izgovor za luzeraj u kakvom sam se zatekla.
Prijatelj mi kaže da se buca u teretani i odlazi u biblioteku. Pametno. I najgore i najgluplje situacije možemo bar delimično preokrenuti u svoju korist. Ja sam rešila da mu olakšam muke pismima, jer ne vidim šta bih drugo mogla da učinim iz svoje pozicije. Eto nečega što će me na kratko vratiti klasičnom pismu i pošti. Uostalom, poslednji put kad sam sudelovala (da, sudelovala, jer bilo nas je grupica) u pisanju pisma (moj doprinos je bio u ilustrovanju zatečenog stanja) pismo je završilo u zloglasnoj Lepoglavi.
