Nesto razmisljam

Trenutacno se osecam kao jednostavna zena, koja sanja o lepoj kuci, zgodnom muzu, vecerama sa prijateljima, porodicnim izletima. Mozda je malo kasno da se fokusiram na takve ciljeve jer mi je vec skoro 38 godina, a mozda stvarno nikad nije kasno. Imam lep stan, ali nemam dovoljno sredstava da u njemu udobno zivim, svi muskarci koje smatram zgodnim su ili zauzeti ili problematicni, vecere sa prijateljima nemam gde da organizujem a o ostalom da ne pricam.

by selinmarsou

Pitam se hoce li me ovakvo sanjarenje drzati duze od nedelju dana? Prosle godine kada sam se vratila sa mora takodje sam se okurazila za takve ideje jer mi je bilo vrlo prijatno da delim stan sa Nikolom i barba Mariom, kao sto mi je i sad bilo lepo sa Nikolom i Jozom. Skuzim da ima prijatnih i jednostavnih ljudi sa kojima se moze lepo i u miru funkcionisati, za razliku od traume koju sam dozivela onomad. Postoje i brizni ljudi, kavaljeri, a ne samo bahati sebicnjaci.
Imam mnogo toga da pruzim, a nemam kome! Zatvorila sam se, isfrustrirala, obeshrabrila. Dobrotu ljudi uzimaju zdravo za gotovo, ne cene trud i angazman. Sebicluk je postao opste mesto, samo se grabi a malo daje. To vidim i po sebi. Ustezem se da pruzam ljudima jer se bojim da ce upravo zbog toga da me podcene. Koga zmija ujede i gustera se plasi, ehem.
E sad, u nekim momentima brane padnu i tada je prilika da se nesto dogodi, ali to brzo prodje, zid se ponovo podigne i nastavi se faza povrsnih odnosa. Kad setam Linu srecem puno usamljenih ljudi koji razgovaraju sa svojim ljubimcima. Psi i mace postaju nam supstituti za partnere, decu. Ta jednostavna, zahvalna bica postaju nam bliza od ljudi i njima se ne libimo da pruzamo ljubav i paznju jer znamo da na nju nece pljunuti.