Nekako mi i nije narocito zao ljudi ovih hladnih dana a zao mi zivotinja. Ljudi su sebicnjaci, lukavci, snadju se. Zao mi pasa lutalica, ptica i macaka.
Pre neki dan se vozim taksijem na posao (imala sam nekih zdravstvenih problema pa sam resila sebicno i lukavo da se pricuvam). Kod Masinskog fakulteta, izmedju dva parkirana auta sam ugledala veliku crnu pticu, gavrana ili vranu, moram priznati da ih bas i ne razlikujem najbolje. Onako crna, sedela je u jos belom snegu i gledala oko sebe. Reklo bi se da joj je dosao kraj. Tu, u prometnom delu grada, jedna ptica sama cekala je smrt da dodje po nju. Svasta mi je proslo kroz glavu u momentu, da zaustavim taksi i da joj pridjem da vidim sta bi joj moglo biti. Onako crna i blentavo nesvesna sta se zbiva podsetila me je na moju Linu. Onda sam se setila da moram na posao jer zavrsavamo broj i haos je i ne mogu sad da se upustam u to, ionako kasnim u startu (sebicluk da je ostavim, sebicluk da kolege i posao ostavim na cedilu). A htela sam makar da legnem kraj nje u sneg i da je nekako utesim, da ode dostojanstvenije, da je ne dohvati neka macka tako slabu i nanese vecu bol, jer kazu, smrt u snegu, od hladnoce je poput padanja u san. Htela sam da uspavam crnu pticu. Htela sam a nisam. Mogu samo da zamisljam da je otisla mirno, zaspala jednog januarskog dana u snegu koji se joj nije pretvorio u kashu sa blatom, dok joj je kosava ostro milovala perje i pevala joj svoju cudnu uspavanku.
Pozelis da dovedes kuci sve te promrzle zivuljke, da ih grejes, hranis i milujes, da im pruzis zivot koji je tebi samom nedostupan, miran i srecan.
Da imam srecu da jednog dana zivim sa nekim ko deli takve moje zelje, ko bi mogao da mi da podrsku... to bi bilo divno. Jebes ti zivot kad nemas da pruzis onima kojima treba a sami ne mogu.
Neverovatno me ispunjava ljubav prema mojoj Lini, volim da je ususkam lepo ispod jorgana, da je povremeno dotaknem rukom ili nogom, samo da zna da sam tu kraj nje i da je cuvam, da joj izvucem crni nosic ispod pokrivaca, da ga stipkam i ljubim dok joj tepam kako je lepa i dobra.
Posle posla zurim kuci da je vidim, sva budem uzbudjena kad sam u blizini! Volim da je lepo ususkam kad izlazimo napolje po zimurini, Slatka je kao igracka u svojim dzempericima i voli da ih nosi jer je svesna da je greju. Mica mala... Ponosna sam kao prava keva kada je po lepom vremenu vodim da pliva u Dunavu ili na Adi. Ona je jedan dinamit radosti kome malo treba da eksplodira i zarazi sve u okolini svojom nestasnom prisutnoscu, jogunastoscu, drchnoscu i kukaviclukom u isti mah.
Mi moramo da shvatimo da ako ne postujemo zivotinje mi ne postujemo zivot. Ne postujemo sebe.
Pre neki dan se vozim taksijem na posao (imala sam nekih zdravstvenih problema pa sam resila sebicno i lukavo da se pricuvam). Kod Masinskog fakulteta, izmedju dva parkirana auta sam ugledala veliku crnu pticu, gavrana ili vranu, moram priznati da ih bas i ne razlikujem najbolje. Onako crna, sedela je u jos belom snegu i gledala oko sebe. Reklo bi se da joj je dosao kraj. Tu, u prometnom delu grada, jedna ptica sama cekala je smrt da dodje po nju. Svasta mi je proslo kroz glavu u momentu, da zaustavim taksi i da joj pridjem da vidim sta bi joj moglo biti. Onako crna i blentavo nesvesna sta se zbiva podsetila me je na moju Linu. Onda sam se setila da moram na posao jer zavrsavamo broj i haos je i ne mogu sad da se upustam u to, ionako kasnim u startu (sebicluk da je ostavim, sebicluk da kolege i posao ostavim na cedilu). A htela sam makar da legnem kraj nje u sneg i da je nekako utesim, da ode dostojanstvenije, da je ne dohvati neka macka tako slabu i nanese vecu bol, jer kazu, smrt u snegu, od hladnoce je poput padanja u san. Htela sam da uspavam crnu pticu. Htela sam a nisam. Mogu samo da zamisljam da je otisla mirno, zaspala jednog januarskog dana u snegu koji se joj nije pretvorio u kashu sa blatom, dok joj je kosava ostro milovala perje i pevala joj svoju cudnu uspavanku.
Da imam srecu da jednog dana zivim sa nekim ko deli takve moje zelje, ko bi mogao da mi da podrsku... to bi bilo divno. Jebes ti zivot kad nemas da pruzis onima kojima treba a sami ne mogu.
Neverovatno me ispunjava ljubav prema mojoj Lini, volim da je ususkam lepo ispod jorgana, da je povremeno dotaknem rukom ili nogom, samo da zna da sam tu kraj nje i da je cuvam, da joj izvucem crni nosic ispod pokrivaca, da ga stipkam i ljubim dok joj tepam kako je lepa i dobra.
Posle posla zurim kuci da je vidim, sva budem uzbudjena kad sam u blizini! Volim da je lepo ususkam kad izlazimo napolje po zimurini, Slatka je kao igracka u svojim dzempericima i voli da ih nosi jer je svesna da je greju. Mica mala... Ponosna sam kao prava keva kada je po lepom vremenu vodim da pliva u Dunavu ili na Adi. Ona je jedan dinamit radosti kome malo treba da eksplodira i zarazi sve u okolini svojom nestasnom prisutnoscu, jogunastoscu, drchnoscu i kukaviclukom u isti mah.
Mi moramo da shvatimo da ako ne postujemo zivotinje mi ne postujemo zivot. Ne postujemo sebe.
No comments:
Post a Comment