Danas se osećam kao ponosna mati maloletnog psa. Da, da. Večeras sam odvela Linu u školsko dvorište i tamo se družila sa dve kucova, od kojih je jedna bila pregladnela lutalica kojoj sam dala dva keksiće koja sam imala u džepu. Ta lutalica je krenula da naskače na moju ruku, da me gricka tražeći još, a Lina, sića moj, krenula da me brani, da skakuće onako zdepasta, da laje i grize. Pile moje!
E to je jedno. To što sam na nju ponosna. A drugo je, brate mili, što sam na sebe ljuta! Ljuta sam što sam se zakrmačila u poslednje dve godine, prvo pateći od posla, ondak pateći bez posla. Pa dokle bre više? Neću da me kojeko promatra kroz višak kilograma, pogotovo oni što mogu da me poljube u moje ogolemelo dupe.