Dusit palata i Dusit zoo-vrt

Poslednji dan u Bangkoku provela sam u poseti Dusit palati i Dusit zoo-vrtu. Dusit palata, prilicno je dosadno mesto, osim drazesne izlozbene postavke vezova koja se tamo moze videti. Dusit zoo, zato, pravi je dozivljaj. Na velikom prostoru punom bujnog tropskog rastinja, sa jezercima, ostrvcima, ogromnim vodozemcima koji se tu slobodno krecu, psihodelicnim skulpturama i nesto manje zivotinja (izdvojila bih nocni paviljon i ostrvo ptica kao must see,a i najveceg glodara na svetu-Kapibaru) pruza vam se jedinstven dozivljaj, mozda najuzbudljiviji profani nacin zabave u ovom gradu. Nikada nisam videla lepsi zoo vrt, jer je on ujedno i prava botanicka basta i mastovit zabavni park. Obavezno ga posetite ako se zateknete u ovom gradu. Posetite distrikt crvenih fenjera i uporedite ga sa ovim dozivljajem. Mene iznajmljivanje prostituki ne interesuje a masaza me golica. Volela bih ponovo da vidim ovaj neverovatni vrt.

Produkti bede

Na Sukumvit road-u nisam fotografisala da ne bih imala nekih problema, ipak sam tu bila sama, daleko od bilo cega na sta bih mogla da se pozovem u slucaju nezgode. Zato fotografija nije moja vec pronadjena na internetu. U svakom slucaju bi mozda bilo bolje da sam imala drustvo, da mi neko eventualno obrati paznju na nesto interesantno, jer ja tako nesto tamo nisam videla. Beda prostitucije ista je kao i bilo gde drugde. Nisam dobila "neverovatnu" ponudu kao neki momci koji su dolazili, tako da sam ostala netaknuta tim gresnim aspektom Bangkoka. Ono sto je mene definitivno odbilo od ovog grada je beda i smrad, sve oko vas vice bolest, glad...

Kraljevska palata i poseta Budi od emeralda

Posle posete hramu Wat Arun, ukrcala sam se na brodicu i vratila sa na onu stranu reke, da bi posetila Kraljevsku palatu koja je sazidana kraj neverovatnog kompleksa hramova medju kojima poseban kuriozitet predtsavlja hram u kom se cuva majusni Buda od emeralda, koga odevaju, slicno kao Manekena Pis u Briselu. Samo sto je Buda finiji momak od vragolastog Pisa. Fotografisanje nije dozvoljeno, u Budi se uziva na kolenima, bos. U Budisticke hramove ulazite bosi. Mene je bio strah od infekcije, ali sam morala da rizikujem. U samom kompleksu postoji perfektna umeanjena kopija Kambodzanskog Angkor Wata. Tu je i zlatna kupola hrama Phra Siratana Chedi. Gadan je guzvanjac, ali sam si dozvolila opustanje uz bozanski sladoled jednog poznatog sladoledzijskog lanca. Iscrpljena, sela sam na taksi i domogla se hotela. Taksiji su cisti i jako jeftini, sa sve dobrim baksisom.

Odmorila sam se kako valja da bih se spremila za vrhunac zloceste ponude koju ovaj grad ima. Sukumvit ulicu.

Poseta Wat Arunu

Da bi se stiglo do najlepse gradjevine u Bangkoku, po mom skromnom misljenju, potrebno je bilo ukrcati se na brodicu za novac bolno sitan i preci Chao Praju. Saobracaj na reci je ziv. Dan je bio oblacan i monsunska kisa pocela je da sipi u jednom trenutku. Hram Wat Arun je predivno zdanje od kamena, koje se skoro piramidalno penje ka oblacima. U hram se ne moze uci, ali se po njemu moze pentrati i uzivati u pogledu na grad, reku... I dalje mi je u vrlo zivom secanju. Tamo sam se osetila zaista lepo. Hramovi su ono zbog cega valja, pre svega, posetiti ovaj grad. Uzivati u toj humanoj arhitekturi. Kisa je lepo rashladila taj dan i ovaj izlet je bio sjajan dozivljaj. Volim da slikam arhitekturu po olujnim danima, jednako koliko i po suncanim. Krovovi medju sivim oblacima... Jedino sto mi nedostaje sa Tajlanda su hramovi.

Kic po meri coveka i zabranjene ljubavi

Prvog jutra u Bangkoku zaputila sam se prvo na dorucak. Dorucak je bio svetla tacka moje ishrane na Tajlandu. Cedjeno voce, dansko pecivo, sirevi, tropsko voce, kafa sa mlekom. Malo evropske kuhinje prija posle kineskog tripa u Hong Kongu. Ostatak dana uglavnom sam gladovala. Jedino sto sam mogla da sazvacem bili su prazni kroasani iz 7-11. Resila sam da otpesacim do reke Chao Praje. Iz modernog dela grada trebalo je dospeti do sarolikog centra. Bulevar Rama I vecim delom je ispunjen luksuznim trznim centrima, poslovnim zgradama i hotelima. U luksuzne radnje ne ulazim skoro nikad, samo sam obisla Apple-ov showroom, isprobavala nove Mekove i razgledala sminkerske sluske. Kako se dalje odmice Ramom I ka centru, tako vise bede pocinje da izviruje. Saobracaj je haotican, mnogo semafora ne radi. Pocinjem da vidjam osamucene pse lutalice, decu koja sede na zemlji ili na kartonima, ljude crne od shtroke. Svuda strasno smrdi hrana koja se kuva po ulici i smece. Smrad je tesko podnosljiv. Vrucina je jeziva, temperatura ide do 40 stepeni sa izuzetnom vlagom. Neophodno je stalno piti vodu, ne zaboraviti na to. Posecujem divan park saram Rom nadomak kompleksa u kom je Najveci lezeci buda na svetu, Wat Pho. Zivotnost Budizma zadivljuje.

Opet me hvata glavobolja, hvatam taksi i vracam se u hotel. Lezim u bolovima, cekam da me prodje. Stizem posle toga da se brcnem u divnom hotelskom bazenu nepravilnog oblika, okruzenom palmama i vestackim vodopadom. Kic po meri coveka.

Uvece polazim da vidim Pathpong, jedan od dva poznata disktrikta crvenih fenjera. Put me vodi pored lepog Lumpini Parka sa jezerom po sredini. Malo je ulicnog osvetljenja, ali svejedno, nemam osecaj straha. Imam mapu kraj sebe i knjigu sa uputsvima, izdanje Lonely Planet.

Patpong je razocaranje. Buvljak i kurve. Jadno.

U povratku ulazim u Lumpini park, ilegalno palim cigaretu i gledam mirnu vodu jezera.