Dan zaljubljenih volina

Ovaj raf na fotki prava je ilustracija onoga što sam zatekla u Wallmartu kada sam početkom februara 2005. tražila za Slavka "kanadsku volinu", da to mi je poručio, šta god to bilo i ja sam bila odlučna da nadjem nekakvu volinu ili kravu bar. Na tisuće srcolikih bombonjera, u kartonu i metalu, crvenih, zlatastih, sa Elvisovim likom, sa medama i macama... Gde sve nisam tražila volinu, po dečijim radnjama, po kineskim prčvarnicama, čak sam i u Sexy shop zavirivala. E, dakle, u tom odvratnom Wallmartu a rekla bih da ovo na slici jeste baš ta vrsta objekta, naletela sam na odeljak sa plišanim igračkama koje se vrte u krug i pevaju klasične limunada numere. I tu se desila kič ljubav na prvi pogled. Našla sam kanadsku volinu kineske proizvodnje, belu sa crvenim srcem na grudima koje kad se stisne pokreće mehanizam i volina nam onda svojim čudnim i slatkim glasićem peva "Fly me to the moon", na način koji može da mi izmami smeh i suze. Bio je tu i jedan sladak meda za 14,99$  koji je pevao "Wild thing, you make my heart sing", ali niti ga je ko poručio, niti se uklapao u budžet.
Pazarila sam volinu i odnela je na gajbu, spakovala je u orman, a onda svako malo vadila iz ormana i stiskala gumb i radovala se kao malo dete.
Kada sam se vratila u Beograd Slavko mi se iz nekog nepoznatog razloga bio na kratko smučio, pa sam smatrala da nije zaslužio tako krasnu volinu (sada znam da je to bullshit ali mi se tada činilo kao ispravna odluka). Na kraju je volina završila tamo gde i obično završavaju takve ljigice, kod moje tadašnje ljubavi Peđe. Ko zna da li je volina nadživela našu ljubav,a meni nešto krivo što ipak nije ostala kod mene. Mnogo je gotivna bila.

Budimo Kanađani iako smo Srbi

Talking Heads - "And She Was"

Boraveći nekoliko puta u Kanadi, imala sam priliku da se uverim da je moguće da se većina ljudi u vašem okruženju ponaša ljubazno, pristojno i predusretljivo. Te da se vaše greške ne smatraju momentalno za najcrnje namere. Navešću odmah primer.
Jednom prilikom cunjala sam Otavskom ulicom Bank, jednom od najšarmantnijih ulica koje sam videla u životu. Tu su najslađe radnjice, piljarnice, pekare, kafići u celoj Otavi - čovek i sam može lepo da se provodi satima.

Negde u toj cunjaži morala sam hitno u toalet, pa sam ušla u jedan Tim Hortons kafe, zamolila konobaricu za ključ od prostorije a tek po obavljenom poslu stala za pult da poručim kafu.

I dok su mi pripremali kaficu ja sam bacila pogled iza sebe i sa zaprepašćenjem ugledala dug red iza svojih leđa... Niko nije vikao, protestvoao, psovao, bogoradio nit me mrko pogledavao. Mirno su čekali red svi pa i jedna gospođa u invalidskim kolicima. Izvinila sam se i izašla, bilo mi je vrlo neprijatno. A reakcija me je zapanjila posmatrano iz balkanskog ugla. Imam utisak da bi u Beogradu svi odreda istripovali da sam namerno stala preko reda, da bi me malo ne linčovali na licetu mesta.

Jako se često setim te scene kad neko stane ispred mene u redu, iako je došao kasnije. Pomogne mi da ne odreagujem ružno ni u sebi.

Opet, verujem, Kanađanin na Balkanu mogao bi ostati krajnje šokiran. Koliko god budila kanađansko u sebi ne uspevam da nađem dovoljno smisleno opravdanje za ljude koji bez pardona ne ispunjavaju obećanja, "zaboravljaju" da plate za završen posao, nisu u stanju da vam napišu ni kratak mail kad odustaju od dogovora, ne odgovaraju na poruke, mailove, ne javljaju se na telefon. Život trenutno jeste težak mnogima. Zašto ga dodatno pogoršavamo gradeći trule međuljudske odnose i rušeći postojeće?

Ono što planiram je da se takve omaške ne dešavaju meni. Lagala bih kad bih rekla da nisu. U svojim depresivnim fazama nisam odgovorila na nekoliko mailova, nekim ljudima sa kojima sam prestala da se družim nisam čestito obrazložila zašto je to tako, itd. Samu sebe kamenujem zbog toga sporadično. A zbog nekih stvari, nekih ljudi koji su činili/nisu činili neke stvari, dođe mi da ih ujedam, da ih prodrmusam, raščerupam... i sve tako nešto, totalno nekanađanski.