Boraveći nekoliko puta u Kanadi, imala sam priliku da se uverim da je moguće da se većina ljudi u vašem okruženju ponaša ljubazno, pristojno i predusretljivo. Te da se vaše greške ne smatraju momentalno za najcrnje namere. Navešću odmah primer.
Jednom prilikom cunjala sam Otavskom ulicom Bank, jednom od najšarmantnijih ulica koje sam videla u životu. Tu su najslađe radnjice, piljarnice, pekare, kafići u celoj Otavi - čovek i sam može lepo da se provodi satima.
Negde u toj cunjaži morala sam hitno u toalet, pa sam ušla u jedan Tim Hortons kafe, zamolila konobaricu za ključ od prostorije a tek po obavljenom poslu stala za pult da poručim kafu.
Jako se često setim te scene kad neko stane ispred mene u redu, iako je došao kasnije. Pomogne mi da ne odreagujem ružno ni u sebi.
Opet, verujem, Kanađanin na Balkanu mogao bi ostati krajnje šokiran. Koliko god budila kanađansko u sebi ne uspevam da nađem dovoljno smisleno opravdanje za ljude koji bez pardona ne ispunjavaju obećanja, "zaboravljaju" da plate za završen posao, nisu u stanju da vam napišu ni kratak mail kad odustaju od dogovora, ne odgovaraju na poruke, mailove, ne javljaju se na telefon. Život trenutno jeste težak mnogima. Zašto ga dodatno pogoršavamo gradeći trule međuljudske odnose i rušeći postojeće?
Ono što planiram je da se takve omaške ne dešavaju meni. Lagala bih kad bih rekla da nisu. U svojim depresivnim fazama nisam odgovorila na nekoliko mailova, nekim ljudima sa kojima sam prestala da se družim nisam čestito obrazložila zašto je to tako, itd. Samu sebe kamenujem zbog toga sporadično. A zbog nekih stvari, nekih ljudi koji su činili/nisu činili neke stvari, dođe mi da ih ujedam, da ih prodrmusam, raščerupam... i sve tako nešto, totalno nekanađanski.
No comments:
Post a Comment