I'm with stupid =>

Pre nekoliko dana svratila sam u knjižaru na Bulevaru da odaberem neku lepu knjigu kumi za rođendan. Očekujući standardno muvanje među policama i stolovima, instantno sam se susrela sa neobičnom situacijom - prodavačica je potencijalnom kupcu sve u šesnaest prepričavala knjigu, onako bogato epitetima, naprosto pesnički nadahnuto, poput klasične gimnazijske bubalice sa društvenog smera, jednom rečju, žasu. Nekako robotizovano, kao da je neko stisnuo određen taster. Ali, to nije bio usamljen slučaj, ne, ne... Master debil radi na kasi! Kada sam uspela da rasteram prodavačice koje su kao osice zujale oko mene i moje cvetne haljine i nudile mi svoju pomoć, pretpostavljam, da mi prepričavaju naslove na kojima mi se zaustavi pogled i napokon odabrala nešto što mi se učinilo prikladnim, te stala u red da platim, tek tad sam shvatila da je osa matica, matera nametljive kvazi ljubaznosti, zaposlena na toj ključnoj tački jedne knjižare, gde za sadržaj svog novčanika postajete vlasnikom primerka nečije intelektualne svojine, tog brižljivo tkanog veza od slovaca.
Ugledala sam policu sa papirima za uvijanje i posegla rukom da izvučem jedan koji mi se učinio jako lep i u skladu sa koricom romana. Na to je matica spremno i iz zaleta naskočila na moju kičmu i krenula da me jaše svojom glupošću, da mi nudi svoju pomoć i u isto vreme kudi papire i naziva ih tapetama (ne znam šta je toliko loše kod tapeta, uostalom), te da se žali kako ne stiže da otpakuje novopristigle papire. Kratko sam je upitala "Izvinite, mogu li samo da ih pogledam". Odskočila je od mene kao oparena ali je odmah navalila na novu žrtvu iliti žrtve, jer ona je simultano prepričavala knjige, podsticala mušterije na dijalog, pokazivala stalnim kupcima da ih prepoznaje i ono što mi je bilo posebno odvratno, poželela bi ljudima "najlepši dan". WTF??? Kakav je to jebeni divni, divni, najlepši dan koji ova frustrirana obožavateljka debelih ljubavnih saga želi frustriranim čitateljkama Mirjane Bobić? I zašto jedna od tih nakaza u redu želi da je pohvali nadležnima a matica joj spremno diktira internet i mail adresu, te naglašava da bi bilo lepo da se pohvale i ostale radnice?
Sa željom da se glasno i obilato ispovraćam po pultu, krećem da prevrćem očima i želim da ovaj pakao neprirodne, naučene ljubaznosti što pre prođe.
Razumite me, daleko od toga da ne mislim da prodavci treba da budu pristojni i ljubazni. Mislim da svi ljudi treba da teže da budu pristojni i ljubazni što češće. Ali da ta ljubaznost i pristojnost dolazi od lepog vaspitanja, od svesne i iskrene želje da se čovek sa kojim ste u kontaktu oseti dobro, lepo, a ne da zvuči kao da je nabubana na kursu na kome su degenerici obučavali retarde da se obraćaju moronima.

Mislim da je matica registrovala da nisam ushićena njom. Nije mi poželela ništa na izlasku.