Ovih dana sva sam razmontirana od sećanja, više sam u prošlosti nego u sadašnjem trenutku i to u prošlosti na nekom drugom mestu, više-manje u Splitu, sa ekipom, na plaži, na motoru, kod Olje na kafi, sa Ines na Tvrđavi, u šopingu... Jeben je sadašnji trenutak, jadan i besmislen, bez forme, bez mirisa. Dobri momenti su sa Linom u parku, uživam da je posmatram kako se igra, kako trči... Redovno je noću sanjam. Ono što nije vezano za nju mahom je trulo. Dani su se pretvorili u horor igrice, horor serije, horor tekstove. Neosporno je da za razonodu najrađe trošim takve sadržaje, ali od čega se pa odmaram, samo bežim od dosade. Da mogu da se fokusiram, sada bi bio sjajan momenat da pišem roman, ali slaba vajda.