Kad nema velike ljubavi, dovoljna je i mala

Već počinje da liči na san, još jedno putovanje, jedna ljubav u malom. Vani sivo i kiša, ništa ni nalik belim oblačićima, tim debeljuškastim kokicama koje su pukle nad sunčanim Jadranom. Jedna prelepa aprilska nedelja u dragoj Rijeci.
Šteta je da ne postoji neki stroj za merenje mirisa. Njime bih zabeležila sve te opojne mirise mediterana i proleća koje se budi, miris ustajalog mora, soli, nekih meni nepoznatih biljaka. Industrija stoji pa je zrak čist, posebno na Grbcima. U tom zbrda-zdola zidanom naselju na periferiji Rijeke, okomitih ulica, bez mnogo zelenila, ipak sa puno šarma. Od ljubazne i pričljive gospođe za kasom u "Marketu", preko neodoljivog sanatorijuma za vrtne patuljke u basti jedne kuće na ćošku velike ulice, pa sve do lokalnig bircova u kojima se bleji u svako doba dana i noći (tako domaća slika). To je moje viđenje naselja.
Ipak, ako poznaješ vozni red i ako imaš da izdvojiš dvesta dindži za povratnu kartu, u centru si za dvadesetak minuta ugodne vožnje. Periferija je ustvari rastegljiv pojam, a u većim gradovima rasteže se mnogo više. Tada socijalne strukture dobijaju mnogo dublje kulturološke razlike.
Rijeka je u biti prilično fin i tolerantan grad, gde još živi punk (u Splitu valjda nikad nije ni postojao). Knjižara na Korzou je uspela da me namami da uđem i da sam ikako imala sredstava jedan sjajan poklon bi stigao do moje prijateljice. No, ovaj put moje šunjanje je bilo izrazito slabo materijalno potkovano. U biti, ovo je već druga "sezona" da osećam veliku oskudicu na putovanju. Srećom, u Hong Kongu i Bangkoku nisam bila bez kinte sve do poslednjeg momenta, sve sam spucala, razume se, ali sam uspela da ostavim za obilazak Istambula sa sve burekom u zoru i pravom turskom kafom ispod Aja Sofije a sa pogledom na Plavu Džamiju, i ratlukom, original sa Sultanameta za mamu i Maju. A, da, i moj konzumeristički fetiš, šolja sa ispisom Istanbul iz Starbuck's-a. Hoču reći fensi-šmenskije, nego kod mnooogo bogatijih putnika bez ideje.
Znala sam da ću po Rijeci i okolišu bazati najviše svojim nožicama a konzumerizam ispoljiti u ispijanju kafica na najlepšim mestima. Prvi dan sam provela u solo obilasku. Pravo sam se zaletela na taj čuveni Trsat, te da bih ga doživela u punom smislu, rešila se da se ispnem Trsatskim stubama na vrh brda, gde se nalazi svetište. Stepenište je dugo ali prelepo, vredi ga proći i videti uske ulice koje iz njega izviru, kuće na obroncima brda, baštice, pogled na ne baš lep grad, ali divno more i brda.
Osetiš kako ti grad ugibava pod kožu.
Posle sam još malo cunjala Korzom i onda se zaputila nazad na breg.
U bašti oko kućice ima i jedna mala palma, možda čau u saksiji. More se ne vidi ali se oseća.
Iako slomljena od pentranja prethodnog dana, sledeće jutro pravim izlet do Lovrana i Opatije. Bus je krcat sve do centra Opatije. Napokon stižemo u Lovran.

Lovran ima šarm mesta u kom se pamte stara, dobra vremena. Pošto sam znala da nemam vremena za detaljnu istragu, rešila sam da uživam u trenutku, kao da ću se vraćati još mnogo puta, bez histerije. Prvo sam se spustila do mora, što u Rijeci nije baš moguće učiniti na neki dojmljiv način. Plaže su grozne, nasut sivi oštar šljunak, ali je more divno i čisto, prijatno sivkasto-modro na ovaj delimično oblačan dan. Preporučila bih ove krajeve upravo za izlete van kupališne sezone, da se uživa u lepom ambijentu, svežem morskom zraku, miru. Šetalište Longomare sjajno je za rekreaciju, dugo je 12 kilometara ugodne šetnje uz more sa pogledom na Kvarnerski zaliv, podno planine Učke. Pozdravila sam more i popela se u stari grad, majušan ali neodoljiv, mediteranski setan, koji budi maštanja. Posle kraćeg lunjanja uličicama sela sam na mali gradski trg kod katedrale, poručila kapućino i otvorila jednu sjajnu knjigu, horor bajku Klajva Barkera "Kradljivac večnosti". What a precious moments! Najbolji hedonsitički momenat ovog putovanja. Sjajan ambijent, sjajana knjiga, dobar kapućino, ljubazna konobarica, mir, lepo vreme... Za ove momente vredi živeti! Na ovoj slici je direktan pogled sa moje stolice. Još jedan prolaz u nepoznato istražen!
Krećem ponovo do mora, provlačim se kroz zelene bašte i dvorišta starih, luksuznih hotela i dospevam na Longomare. Put od Lovrana do Opatije opervežen je neverovatnim vilama u gustom zelenilu.

Svud usput ima klupa i zgodnih mesta da se iskulira, meditira, proćaska... Šetalište je vrlo čisto i uopšte lepo održavano. Svakako jedna od najlepših promenada koje sam prošla. Nezgodacija je bila u tome što me je na pola prta presreo neki prpošni matorac i smarao me samooduševljenim storijama sve do hotela Admiral u Opatiji, gde me je još i ubedio da popijemo kafu i tad sam uspela da ga se otresem. Nije mi preostalo baš mnogo vremena da se upoznam sa Opatijom, pa sam na brzaka prošetala parkom Angolina, videla znamenitu statuu žene sa galebom na punatu, zgradu umetničkog paviljnona, zid letnjet teatra, nešto lepih vila i neverovatnih hotela... Grad su uglavnom pohodili penzioneri iz zapadne Evrope. Uvek sam Opatiju i zamisljala kao penzionerski raj, iskreno. Za penzionera tu ima sve što je potrebno za uživanje.
Uhvatila sam lokalni bus poviše autobusne stanice i zaputila se nazad u Rijeku.
I još ono o čemu bih pisala što se Rijeke tiče, je urbani i kosmopolitski duh tog grada koji sam uspela da zabeležim na mnogobrojnim grafitima koje sam fotkala. U Rijeci Šahovnice nisu obavezni inventar svake prćije kao što se to desilo u Splitu, na primer.

Sviđa mi se Rijeka, gotivim je aiko je siva, industrijska, depresivna na prvi pogled. Ali, kad se popneš na brdo, vidiš pučinu, Opatiju, udahneš svež zrak... Tu ima pankera i alternativaca, boraca protiv neprevde, usrane države, terora crkvenjaka...
Takve stvari pune moje srce nadom, radošću...
Vratiću se u RI, to je sigurno.