Evo gde se spremam za Hrvatsku, prvi put u ovoj godini, nenene, ne vraćam se doma iz Amerike, ali filing je sličan, heh...a i bend je iz tog kraja.
Eeeekstremno sam srećna! Ne mogu da se svrtim!
Neke se divne stvari spremaju! Happy, happy!
Bella Fiume, Opatija, Lovran, eh... A onda u nove radne pobede!
Lenja životinjo, pusti blog i pakuj kofere!
****
Mis'im, manje-više sam se spremila, teeeškom mukom, a sad nešto razmišljam o super stvarima, pa su mi na pamet pali splitki Dječaci, posebno Vojkovi stihovi i Zondove priče. Pratim njihov blog i tumblr i stvarno me raduju na mnogo načina, zaljubljena sam u to što rade i unapred strahujem da se to nekako ne ukenja i sjebe, izbledi, kao što hoće, neminovno, ali dok traje ovako, još uvek nevino... stvarno... no comment. Simpatično je kako nisu svesni koliko su bolji od Nigrutina ili uostalom bilo kog iz tog muzičkog faha sa ovih prostora, nisu svesni svoje posebnosti koja je razumljiva tek malom delu populacije u punoj meri. Jednom prilikom sam dohvatila da čitam sve Ajzakove pesme koje sam našla i sjebala se totalno. Vojko me prodrma na mnogo kompleksniji način. Zondo me dosta podseća na mene, što je smešno, kad razmisliš. Umetnička duša, skupljač sličica i sklon opijanju, poput mene u njegovim godinama i tako polite... Ivo mi nije preterano blizak, ne da imam nešto protiv, možda ga prosto još nisam skužila, zato ga i ne komentarišem.
I kako je jebeno dobro da tako nešto nastane u onoj splitskoj muzičkoj baruštini dežurnih ljubitelja galeba i stine. Podseća ne Beogradski muzički prasak u ono najgrđe doba, ima nešto u toj jebačini po mozgu što nas tera da damo iz sebe neko opako ludilo. Nastaje iz one zapeke i crvene prašine iz koje sam pre dva leta pobegla kao furija. Kako volim taj grad, fak...
No comments:
Post a Comment