Kasno je popodne i dan već počinje da se gasi, žega je i dalje teška i kome se da, dobro je poći baciti se u more. Meni se ne da bacati, ali polazim da pokažem Blaži gde može da se baci sa stena i kuda da izađe. Tek je stigao, godinama nije bio na moru i jedva čeka da zapliva. Prisustvovaću, skoro pa, istorijskom trenutku. Ivo može da iskoristi priliku i ubije oko. Spustamo se kozjom stazom niz breg, kroz divlje zasade šiblja i suvu travu, preko oštrog bračkog kamena. U Milni sam bila dosta puta i već počinjem da zadobijam osećaj svojatanja. Pogotovo je lako osetiti tako nešto u ovoj divljini, gde živimo poput šumskih ludaka. Javi se ono životinjsko u čoveku, počinje da prisvaja taj komad bračke džungle, na samom izlazu iz ostrvskog fjorda, sa pogledom put Hvara i na ostrvce Mrduju koje daje dodatnu zaštitu zalivu.
Sedam na plošnu stenu koja se spušta u more, i posmatram mramornu vodu, glatku od bonace poput uja. Popout domaćeg maslinovog uja, gustog i slatkog.
Difovac pliva lertir stilom put Mrduje, njegova široka leđa se belasaju u daljini. Potpuni je mir i tišina. Svako malo pomislim na savršenstvo, na užitak koji puni ceo moj sistem.
Duro, duro me nimo...
No comments:
Post a Comment