Ne mogu da te pustim u moj ružičasti svet, dugo sam ga gradila a ti ni sitnice ne primećuješ. Prosipam ih svuda kao tragove a ti vidiš samo banalne stvari, nebitne. Ne čuješ pesme, ne razumeš stihove, gledaš i ne vidiš, slušaš a ne čuješ. Sreća je u stvari jako jednostavna stvar, samo treba da je primetiš u gomili gluposti. Mislila sam da si inteligentan, a ustvari si prilično glup i prazan. Misliš da tvoje laži i foliranja nisu providna, misterija koja ize sebe krije jednu tužnu prazninu. Potpuni promašaj teme.
Plivam u svom moru, živim umetnost, dišem je, kreiram pite i špagete, aranžiram šoljice i tanjire, kesa za smeće izvodi piruetu dok uskače u kantu. Srećem mnogo ljudi i ne bojim se samoće, prijatelje stičem lako. Tajna je u otvorenosti, iskrenosti i pružanju. Mistifikovanje je samo obmana, trik mađioničara, opsena koja zabavi, fascinira ali ipak samo opsena. Lepo je dati stvarima malo magije, ali ako su one opipljive a ne tek prazna obećanja. Žao mi je, ne zaslužuješ trud. Ne može u životu samo da se otima, treba nešto i dati zauzvrat.