Ovih dana se navrsava godinu dana bez odmora, osim ako ne racunam one dve nedelje u Milni, pracene napornim putem i napornim ljudima. Pocinjem da se ponekad gubim od umora. Zeljna sam pravih a ne artificijelnih uzitaka, umetnosti, kvalitetnih razgovora. Osecam stalan pritisak bede i neizvesnosti, svaljivanje krivice na svakog pa i na mene... Moras da budes zver pa da prodjes citav kroz ovu lavinu ludila. A pri tom i da ostanes covek u isto vreme, posten i uljudan.
Svaka skola je teska a ja sam jos ucenik na poslu i racunam da treba da protekne jos nekoliko godina da osetim pravu sigurnost, kao sto je imam kada slikam ili pisem. Vec jako dugo imam vrlo malo pomoci u zivotu, nemam nasta da se oslonim osim na svoje kljakave snage. Znam da milosti nema, mahom cutim i teram dalje. Pokusavam da ustinem malo vremena za sebe. Gubim apetit-cak i kafa mi ne prija. Znam da su to dobre promene i da ce sve ovo sto cinim sada uroditi plodom ali mi je ponekad jebeno tesko! Kome da se zalis kada se oko tebe svi muce?
Stalno mislim o dalekim mestima, moru i lepsem zivotu. Bezim jer me boli. Hodam zimskom Rijekom, koja je u isti mah sumorna i blistava... Protrnula sam sva kada sam se letos na putu za Rovinj iskrcala iz busa da na Rijeckom kolodvoru ispusim pljugu. Razmisljam o pogledu sa Mrakove tadasnje terase, o korzou, o luci...
Razmisljam o talasima koji zapljuskuju mol na Stanley Marketu, o njihovom carobnom shumu u noci, o svetlima restorana... Razmisljam o kaficima na terasama trznih centara, o barci na Chao Prahyi, o poljskom krevetu na Ivinoj terasi, o kroasanima koje doruckujem u Shatinu, o turskoj kafi pred Aja Sofijom, o sivom Sredozemnom moru, o pekari u Gattinou, o kafedzinici na Bank Streetu, o klubovima u Torontu, na Wan Chaiu i Mid Levelsima, o sedenju na terasi hotela Nai Lert Park ususkanom u gusto tropsko rastinje, o danskom pecivu, sushiju, jastozima, svili, o klupi pod borovima u Omiskoj, o lezaljkama na Bacvicama, o espresu na OMV pumpi, o krevetu u Dejanovom stanu, o gignerbread cookies, humusu, falafelu, etiopskim placinkama, voznjom Urosevim brodicem Amsterdamskim kanalima, Rembrantovom malom krevetu, slikama Maxa Beckmana, o listanju decijih knjiga u Chaptersu, o Caramel latteu u Starbucksu, o moki sa pomorandzom u Pacific Coffeu, o furanju kroz gondole u Loblowsu, o voznji bicikla ulicom D'Amour i malim grobljima, o plivanju na Crvenom Otoku, o prolasku kroz Bruges koji je kao bajka, o pogledu na Ajfelov toranj pri sletanju na Charle De Gaul, o Sen Deniju, o setnji oko Rido Kanala, o thai klopi s nogu, o sladoled kupu u Tivtu, o kamenu Kotora, o Perastu i Prcnju, o trajektu Lepetani-Kamenari... o svemu onom sto me je ucinilo srecnom i ispunjenom a da u pitanju nisu ljudi, vec mesta, mirisi, ukusi, boje.... Tirkizna boja mora u Bolu na Brachu, izlet sa Borisom u Lokvu Rogoznicu i nezaboravna voznja njegovom starom Vespom Piaggio kroz Omis koji je izgledao kao neki mali Rio uoci Gusarske noci, o delfinu koga smo Stipo i ja chuli kako se pracaka u Splitskoj luci dok smo obilazili njegovu barku a Riva svetlela kao hiljade lampiona dok se chula muzika sa feshte, o Lushinoj svirci na Danima Radunice, o Damirovom izlivu ljubavi na putu do trafike, o teta Ojdaninom smehu do suza kad smisljamo neke pizdarije, o tome kako se teta Olja upiskila od smeha jednom prilikom, o gustom sa shlagom koji Maja i ja ispijamo cerekajuci se u Shooku. O obilasku kruga oko Marjana dok mi u glavi odzvanja Boris, Boris... O ledenom moru kod Instituta i jos ledenijem i pri tom strasnom ulasku u more kod Perasta.
Razmisljam o obliku Beline glave pod rukom, o mekoci njenih desni i svilenoj dlaci, o Ciletovom mirisu i jogunastosti...
Setim se kako me je Perka ucila francuski i dugo mi pricala o Latinskom Kvartu. Kako mi je tata pevao bogat repertoar da me uspava, mirisa naseg Renoa 4, nekih terasa u Rogoznici i kako su mi vadili mlecne zube tamo i u Splitu. Setim se Grocke, Shepshina, Chajke.
Stotina knjiga, hiljada pesama, novina i postera, stripova i stripoteka, Umpah-Paha, casopisa Mad. Devojcice s sibicama, Bas Chelika, Malog Radojice, Ruzne devojchice, knjige o shahu za decu.... Snupija i Vini Pua, prvog odlaska u Italiju, casova klavira, lastisha...
Svih tih trenutaka koji su bili sustinski, chisti, bas to sto jesu i nista drugo, mozaik secanja koji cini dobar deo mene.
I osetim se dobro. Osetim se dovoljno snazno da izguram jos jedan jeben dan!