Večeras sam bila na promociji Abraksasovog vodiča niz dokumentarni film, u maloj sali Doma omladine, feels like home sala, feels like home tema, feels like my man Bojan Pandža, autor. Tribine i promocije, otvaranja izložbi, festivala, uglavnom su težak smor, a ono što pamtimo su incidenti i ispale, tipa kad je moderator tribine o Milošu Formanu u Narodnoj biblioteci tiltovao neprestano ponavljajući jedan slog sve glasnije i glasnije nemogavši da se seti ostatka reči. Bogami sam se ujedala ze jezik da ne krenem naglas da se smejem.
Bojan je bio zbunjen-sluđen ali je to dalo specijalni šarm ovom događaju, mislim, odavno se nisam ovako dobro zabavila i oraspoložila za kratkih sat vremena. Neki čika do mene i ja smo se slatko kikotali, k'o školarci.
Empatija koju je B. razvio prema raznim neobičnim i devijantnim ljudima i pojavama, koja se stiče prvo dubinskim sagledavanjem sebe i svojih ograničenja i izopačenosti, utešna je nama što takođe nismo od ovoga sveta. Meni je prvi takav boost bio u susretu sa Henrijem Milerom, kad sam zaronila u Ružičasto raspeće, sagu o ljubavi, seksu i gladi, sagu iskrenu ne do koske, nego do hrskavice. Od tog momenta bila sam sigurna da nisam usamljena i da nas ima svugde i da se može živeti uzbudljivo i ispunjeno iako ste jako siromašni. Ustvari mi ta filmska scenarija sami sebi kreiramo ako smo dovoljno maštoviti i širokih vidika.
Autor se bavi temama koje me u srce diraju, serijskim ubicama, shooting rampages, crack addicts, itd. Bilo bi šaškasto da se potpuno poklapa sa mojim fiksacijama, ali nije baš tako, no, senzibilitet za radost mračnjaštva je vrlo sličan.
Mislim da Bojan definitivno MORA da se bavi pripovedanjem, ne verujem baš usmenim (mislim da bi ga to ubrzo ubilo...) i da treba da se nađu načini da se to finansira.
No comments:
Post a Comment