Razmišljam, kako je prošle godine protekla Nova godina. Džeri je još bio živ, bilo je to dak sam radila dizajn i prelom za A la carte. Bila sam sa Draganom i Acom, dvoje ljudi sa kojima sam i inače najčešće provodila slobodno vreme, a sa Draganom, bogami i radno. I baš nam je lepo bilo! I to veče a i inače. Radili smo kao konji, bili smo umorni za neke dinamičnije akcije, ali smo sedeli i smejali se, slušali muziku, grickali kokice. Naravno, za Novu godinu smo radili sve to isto, osim što smo grickali nešto egzotičnije od kokica. Ne sećam se šta, osim da sam ja taj dan spremila povrtnu čorbicu sa knedlama od griza jer je to Dragana izjavila da joj se baš jede, a ja sam, inače, maher za tu čorbu i knedle. Elem, u sred mog pospremanja kuće za goste, oblačenja, kuvanja čorbe i čega već, ugledam Džerija, mog pustinjskog pacova kako trčkara po sobi. Pošto je pod leden, 31. decembra jelte, gomila kablova se vuče po podu, pokušavam da što pre uhvatim Džerija, kanadskog atašea za kulturu, da se ne bi razboleo ili ga udarila struja, ali se to pretvara u borbu titana, prevrtanje nameštaja, izvlačenje frižidera... Pojavljuju se paperjaste grudvice prašine iz tih nemogućih ćoškova i ja onda krećem da metem pod, na koncu uspevši i pobegulju da pometem u djubravnik i odatle ga ubacim u terarijum.
U septembru, dok sam bila na Svetom Stefanu sa Snežom, Džeri je pod nerazjašnjenim okolnostima uginuo. Mnogo mi je bilo teško kad bih pomislila na to kako je moralo izgledati njegovo ukočeno telašce. Maja ga je zatekla i pobrinula se za njega. Sve mi ženske smo se rastužile. I Aca.
No comments:
Post a Comment