Baaah! Odavno u meni nije bilo ovoliko hejta. Veći deo toga verovatno se može pripisati pms-u. Ali, ovaj put u besu nekako uživam. Pokušala sam da mislim na stara, dobra vremena, psihološki metod za opravku raspoloženja, ali sve do čega sam došla je to da sam se verovatno i tada prisećala nekih boljih vremena ili nadala lepšoj budućnosti. Dakle, taktika je pala u vodu. Osećam bes što sam provela četri godine života sa čovekom koji ne ume da živi, toliki bes da mislim da bih ga od srca pljunula kada bih ga slučajno srela. Ljuta sam na sebe, na sudbinu ili već na šta god, što opet traćim vreme na ljude koji ne znaju šta hoće, koji su takođe nekakvi životni puvanjci. Covpa je super ali ujeda ako ga povedem u šetnju. Ima nekakav oglas da poklanjaju jazavičarku od godinu dana pa se mislim da li danas da se javim. Imam želju da se posvetim nekom biću koje će to umeti da ceni.