Vlaga, kao da je pedeset stepeni, znam da nije, ali to je real feal, osećam kako se skoro pa raspadam na ovom mom uskoro bivšem krevetu, sa laptopom koji mi žari kolena, sa Linom koja se standardno prilepila uz mene i dogreva me, sa svaki slučaj. Kapljice znoja slivaju mi se sa zadnje strane nogu, čelo mi je vlažno, kosa na potiljku mokra. Mrzim i samu ideju avgusta u ovom prokletom gradu, u ovom grobu od betona.
Jedva čekam prvu priliku da zdimim odavde. Da se na točkovima busa zakotrljam daleko što dalje. Sa Linom pod miškom. Nego kako! Mislim da ću uskoro početi pravo da se radujem kad mi se osmehne sloboda, ako se nateram da prihvatim skromnu i u klasičnom smislu neambicioznu verziju ugodnog življenja. Najverovatnije da mi i nema drugog recepta za sreću, nego prigrliti ovo malo što imam i izvući najviše iz toga, dobro se slagati i uljuljkati...