Uspelo je, uspelo!

Trud se isplatio! Putujem u Amsterdam za nedelju dana a za deset je ostvaranje izlozbe! Bogme je ovo bilo naporno. Po vizu sam otisla sa debelom fasciklom punom papircina. Sve su zgrabili osim pecatirane krtsenice na koju sam potrosila dve prepodneva i dve hiljade dinara (?). To su mi samo tutnuli nazad. Dovrsavaju se poslednje pripreme, salju se pozivnice, obavestavaju mediji, piskaraju biografije... Ja se zabavljam doterivanjem svojih internet stranica za sta nisam mesecima imala vremena. Sneza, moja super drugarica koja se sa muzem i troje decice odselila pre pola godine u Kanadu, pokusava da me poveze sa jednim mladim slikarom naseg porekla koji zivi i radi u Lionu ne bi li on izlagao ovde a ja gore. Ne moze se reci da je dosadno ovih dana. Uzbere se po neki plod! Sinoc je Sneza nagovarala mog dragog Pedju i mene da dodjemo da zivimo u Otavi, ali Pedja nema pasos (kad nestasko nece u armiju...). Mislicemo o tome. Moram priznati da bi mi bilo zao da ne odem bar neko vreme da zivim 'napolju'. I ove godine cu provesti skoro dva meseca van Beograda sto ce mi svakako prijati. Vise ne placem kada napustam Split ali svejedno nisam bas srecna sto zivim gde zivim. Depresivna lica, traume od politike, besparica, primitivizam. Slicno je i u Splitu, za nijansu manje depresivno, malko vise love ali najbitnije divan grad, divno more, poseban humor, lepota na sve strane. Volim Split neverovatno mnogo. Daleko vise nego rodni grad. Najlepse dane detinjstva provela sam tamo. Period koji sledi, Amsterdam, Split, Stoliv u Boki unapred mi srce puni radoscu.

Deca iz rasturenih porodica

Zivot u Srbiji ponekad izgleda kao zivot u nefunkcionalnoj porodici. Kod kuce bi trebalo da je najbolje, a ono-nije. Neko je bacio bombu na stan novinara Dejana Anastasijevica. Pretnje krecu u realizaciju. Drugacije misljenje, javno izreceno, moze dovesti do pogibije onog koji misli i/ili njemu bliznjih.

Pokusavam da nadjem svoje mesto na planeti. Nije lako nama iz nefunkcionalnog doma da se snadjemo. Danilo me je pozvao da sa jos jednom slikarkom i sa njim izlazem u Amsterdamu u Junu. Dok cekam da upravnik galerije potvrdi da i ja mogu da ucestvujem, raspitujem se o holandskoj vizi, o iznosenju slika iz zemlje... Spisak dokumenata, dugotrajne procedure u oba slucaja ispunjavaju me jezom, a da ne pricam o sumi novca potrebnoj samo da stignem do tamo i vratim sebe i slike. Sluzbenica holandske ambasade bila je vrlo neprijatna u kratkom telefonskom razgovoru. U Republickom zavodu za zastitu spomenika saznala sam da obrada papira traje dve nedelje, osim u hitnim slucajevima kada moze biti gotovo sledeceg dana. Cini mi se da hitni slucaj mora znaciti da se vise plati... U startu si obeshrabren da bilo sta pokusas. Ako upravnik aminuje moj dolazak, progutacu ponos i uciniti sve sto je u mojoj moci da dospem do 'obecanog grada'. Zlo mi je unapred od svih tih cekanja u redovima, neprijatnih dijaloga, objasnjavanja da nemam nameru da ostajem tamo duze od deset dana... Pada mi na pamet kako je izgledalo dobiti vizu za Hrvatsku posle bobardovanja male Jugoslavije. Nisi mogao da dobijes vizu ako nisi mogao da dokazes da imas dovoljan procenat hrvatske krvi. Monstruozno. I Hrvatska je jedan nefunkcionalna porodica.

Nova slika

Danas nastavljam rad na novoj slici. Jos jedna u seriji kupacha. Nasmejanih, odevenih, sa sheshirima. Tako se to radilo u Splitu pocetkom proslog veka. U vreme kada je za jednu fotografiju bilo spremno da pozira pedesetak ljudi. Ne ljute se kad ih danas obucem u zive boje, izmenim dezene njihove odece, boje kose... Otrgnuti od zaborava jos jednom dobijaju priliku da budu u centru paznje.
Na plazi rado posmatram ljude, kako se opusteni izlezavaju i caskaju slobodno na razlicite teme. I stara tela dobiju poseban sjaj i lepotu. Cini mi se da na plazi nema ruznih ljudi. Sve deluje potpuno prirodno i kao da bas tako i treba da bude.
Ove slike su moj nacin da tu lepotu i razdraganost prenesem ljudima, ako izmamim osmeh-moja misija je uspela. Humor je moje oruzje u svojstvu borbe za umetnost.

Rembrant Toyotom stize na Beogradski sajam

Ima tome mozda i pola godine kako sam "izgooglala" drugara Danila Joanovica iz osnovne. Cula sam da je uspesan jazz muzicar u Holandiji. Ispostavilo se da je Radio Mileva imao smetnje kada su pricali o Dachi i da je on jedno vreme svirao nekakav punk a da je po profesiji moj kolega slikar. Da zivi u Amsterdamu, zivi. I zamislite, zivi od slikarstva. I to dostojanstveno. Shibnem ja Dachi mail, Dacha odgovori i kroz mailove krenemo da se prisecamo ekipe iz osnovne, profana... Jesenas sam napustila svoju garsonjeru i preselila se kod mog decka Pedje i nasla se u prilici da izadjem JA u susret nekom iz belog sveta! Danilo je boravio u stanu dok je bio u Beogradu.
U medjuvremenu, Dacha je reshio da dashak Amsterdama i svetske umetnicke bashtine "dopremi" u BG. Nedavno je tamo odrzana izuzetno posecena izlozba fotografija-reprodukcija svih poznatih Rembrantovih dela u originalnoj velicini. Dirljivo je to sto nesto toliko vazno a pride i atraktivno zahteva gotovo misionarski rad jednog coveka, zapostavljanje sopstvene profesije i nedostatak slobodnog vremena. Na ovaj nacin zelim da mu se zahvalim i pruzim punu podrsku jer verujem da kultura oplemenjuje i leci, a mi smo na ovim prostorima prilicno oboleli, zna se od kojih bolesti najvise-a redovi ispred ordinacija za nase boljke-ne postoje.