Kic po meri coveka i zabranjene ljubavi

Prvog jutra u Bangkoku zaputila sam se prvo na dorucak. Dorucak je bio svetla tacka moje ishrane na Tajlandu. Cedjeno voce, dansko pecivo, sirevi, tropsko voce, kafa sa mlekom. Malo evropske kuhinje prija posle kineskog tripa u Hong Kongu. Ostatak dana uglavnom sam gladovala. Jedino sto sam mogla da sazvacem bili su prazni kroasani iz 7-11. Resila sam da otpesacim do reke Chao Praje. Iz modernog dela grada trebalo je dospeti do sarolikog centra. Bulevar Rama I vecim delom je ispunjen luksuznim trznim centrima, poslovnim zgradama i hotelima. U luksuzne radnje ne ulazim skoro nikad, samo sam obisla Apple-ov showroom, isprobavala nove Mekove i razgledala sminkerske sluske. Kako se dalje odmice Ramom I ka centru, tako vise bede pocinje da izviruje. Saobracaj je haotican, mnogo semafora ne radi. Pocinjem da vidjam osamucene pse lutalice, decu koja sede na zemlji ili na kartonima, ljude crne od shtroke. Svuda strasno smrdi hrana koja se kuva po ulici i smece. Smrad je tesko podnosljiv. Vrucina je jeziva, temperatura ide do 40 stepeni sa izuzetnom vlagom. Neophodno je stalno piti vodu, ne zaboraviti na to. Posecujem divan park saram Rom nadomak kompleksa u kom je Najveci lezeci buda na svetu, Wat Pho. Zivotnost Budizma zadivljuje.

Opet me hvata glavobolja, hvatam taksi i vracam se u hotel. Lezim u bolovima, cekam da me prodje. Stizem posle toga da se brcnem u divnom hotelskom bazenu nepravilnog oblika, okruzenom palmama i vestackim vodopadom. Kic po meri coveka.

Uvece polazim da vidim Pathpong, jedan od dva poznata disktrikta crvenih fenjera. Put me vodi pored lepog Lumpini Parka sa jezerom po sredini. Malo je ulicnog osvetljenja, ali svejedno, nemam osecaj straha. Imam mapu kraj sebe i knjigu sa uputsvima, izdanje Lonely Planet.

Patpong je razocaranje. Buvljak i kurve. Jadno.

U povratku ulazim u Lumpini park, ilegalno palim cigaretu i gledam mirnu vodu jezera.

One Night in Bangkok - Murray Head

Steta je da dozivljaju sa mojih putovanja ostanu nezabelezeni.

Ova slika nastala je moje prve veceri u Bangkoku, sa terase sobe luksuznog hotela u koji me je ujna spakovala. Zasuskana iza ograde tropskog rastinja, pusila sam sedeci na podu u spavacici, gledala zlatnog budu poput ogromnog novogododisnjeg ukrasa, svetla na soliterima, neobicnu piramidnu stambenu zgradu tik do hotela. Glavobolja me je popustala.

Navukla sam nesto tanko na sebe i posla da pronadjem neki 7-11. Znala sam da ih ima na svakom cosku i da tamo moze da se pazari nesto da se pregrize i sto je jos vaznije, da se covek napije. Wireless road, ulica u kojoj je smesten NaiLert Park hotel je puna luksuznih zgrada ali je i preseca strokavi kanal gde ujutru ljudi cekaju brodic da ih vozi na posao. Kupujem nekakve kroasane, sokove i cigarete i vracam se u sobu. Kroasan je punjen slatkim mlevenim mesom. Bacam ga u korpu. Namestam klimu na 17, ustekavam latop i gledam jednu od sest epizoda Sok Koridora koje imam sa sobom.

Rashladjena i razonodjena padam u ugodan san.

"Bob Marley & the Wailers - Pass It On"

Vani sneg i zimoca, solo subota, efektno ubijanje vremena, dobra muzika, topli stancic...

Misli mi se stalno vracaju na leto u Milni, snove pod zvezdanim nebom, na sporkom poljskom krevetu. Jednostavan zivot, bez struje i vode, bez muzike, interneta, bez konfora tusiranja. Ovo lito otkrila sam neke nove stvari o sebi. Da smem da spavam vani, iako u okolici ima i zmija i divljih svinja, da smem nocu da se krecem sama kroz kamenjar, makiju i borovu sumicu, da me prilicno zabole za plivanje i da i dalje mogu da uzivam u bezveznim knjigama kada mi to nervi dozvole.

Nesto od onih tehno drkachina koje smo slusali kad u jednom kratkom periodu navecer napicimo agregat i kad je Ivo pustao muziku na rivi, postalo mi je podnosljivo.

Nista spektakularno, pomalo detinjasto i nekako hippie, letovanje za secanje.

Vani mi se fakat ne ide, stvarno mi je hladno, tesko podnosim zimu. U ovo doba, prosle godine spremala sam se da krenem za Hong Kong. Tamo me je sacekao jos mladi ujak Dejan a prvo sto sam ugledala kada smo napustili aerodrom u Dekijevom besnom BMW-u bile su palme. Deki kaze, zasadjene. Ja pomislim, one tu uspevaju.

Pravoslavni Bozic zatekao me je u Bangkoku. Temperatura je taj dan pala na ugodnih 29-30 stupnjeva, pracenih kisom. Monsunske kise.

Vani je fuj, samo sto je bjelo, pa nije oku neugodno. Nova Godina ce za dva tjedna. Da mogu da zamislim idealno praznicno vece, provela bih ga uz bocu-dvi crnog vina sa dragim muskarcem. Nigdi ne bi mrdnula iz stana, dobra plejlista u winampu ili na tjubu, nesto fino za pregrist, i bla-bla, cmok-cmok, a sta prosla ladno Nova Godina a mi nismo primetili.

Ne znam ili znam? Necu sebi da priznam ili zaista ne znam?

The Buzzcocks

Promises

http://www.youtube.com/watch?v=oQ1vQPEBlnI

E pa, leto je gotovo...

I ovo leto prodje! Ne kalendarski, ali ovih par smrdljivih beogradskih dana mi govori da je ipak gotovo.. A bilo je dobro, majke mi. Bas jedno posebno leto, ono, kako mala Vladanica zamislja leto. Prucila sam se na holandske lovorike, slikala Teodoru kao Alisu u zemlji cuda dok nisu pocele vrucine od kojih se mozak topi u beskorisnu masu a onda pobegla preko Bosne u Split, u dom srca mog. Stvari se u medjunarodskim odnosima popravljaju na bolje. Rapidno. Cak je i ekipa iz Radunice zaboravila da obelezi Oluju (da ne gresim dusu, oporavljali su se od terevenke posle utakmice Hajduk-Buducnost). U skvadri ima nekoliko boraca iz Otadzbinskog rata i osim jedne pijane i naporne price o Dikama (cetnicima) nije bilo drugih izleta u te i srodne tematike. Uglavnom, u tom filmskom kutku, cvetnoj basti sa kamenim klupama i stolom, kraj obnovljene radunicke cesme, koja se nalazi pokraj stepenista koje spaja Omisku i Radunicu, onaj malo moderniji i rusticni deo grada, skuplja se mlad svet a neretko zastanu i oni stariji i tu se sasvim lepo moze oslusnuti bilo najsharmantnijeg i najlepseg grada Dalmacije, jer se cuju glasovi najrazlicitijih klasa stanovnistva. Moram da primetim da su tamo ljudi iako gotovo jednako siromasni kao i ljudi u nas, ipak znatno opusteniji i manje istripovani. Neretko za stolom sedi desetak ljudi koji puse iz jedne pakle cigareta. Nema se love-ali sta se ima deli se. Takvi momenti kvalitetne ljudskosti cine da se maksimalno opustim i uzivam u recitosti i duhovitosti tih zaista posebnih ljudi.
Iz Splita sam se obalom doslovce otkotrljala za Stoliv u Boki, posto evo vec drugo leto tamo putujem deset sati cetristo kilometara. Budu strasne guzve na nekim delovima puta (Omis, Makarska, Ploce). Najuzbudljiviji dozivljaj sa tog putesestvija je bio kada sam se u Neumu zaglavila u toaletu pa sam morala da vicem i zapomazem sve dok me neka devojcica nije oslosbodila i zbrisala tako brzo da nisam stigla da joj se zahvalim.
Ranije nisam volela sto sam bila osudjena na letovanje u CG (citaj-van Splita) ali sada sam bas zavolela to primorje. Malo je i zato zgodno za obilazenje a svako novo mesto je jel, nesto novo: ))) Cak im se i TV program popravio, sada je bilo cak cetiri serije koje sam mogla da pratim bez mnogo gnusanja, a za vesti svi komplimenti. Ja zaista ne kapiram sta se to tako fatalno lose dogodilo u glavama domacih politicara a i novinara kad su toliko jezivi da mi je pet minuta dnevnika koje cujem dovoljno za mesec dana. Takodje komplimenti mestanima na predusretljivosti kada sam bacala prst za stopiranje.
Sada se polako spremam za izlozbu na Kolarcu u Novembru. Rad se tek zahuktava. Ali, baterije su pune toliko, da pucaju.

Uspelo je, uspelo!

Trud se isplatio! Putujem u Amsterdam za nedelju dana a za deset je ostvaranje izlozbe! Bogme je ovo bilo naporno. Po vizu sam otisla sa debelom fasciklom punom papircina. Sve su zgrabili osim pecatirane krtsenice na koju sam potrosila dve prepodneva i dve hiljade dinara (?). To su mi samo tutnuli nazad. Dovrsavaju se poslednje pripreme, salju se pozivnice, obavestavaju mediji, piskaraju biografije... Ja se zabavljam doterivanjem svojih internet stranica za sta nisam mesecima imala vremena. Sneza, moja super drugarica koja se sa muzem i troje decice odselila pre pola godine u Kanadu, pokusava da me poveze sa jednim mladim slikarom naseg porekla koji zivi i radi u Lionu ne bi li on izlagao ovde a ja gore. Ne moze se reci da je dosadno ovih dana. Uzbere se po neki plod! Sinoc je Sneza nagovarala mog dragog Pedju i mene da dodjemo da zivimo u Otavi, ali Pedja nema pasos (kad nestasko nece u armiju...). Mislicemo o tome. Moram priznati da bi mi bilo zao da ne odem bar neko vreme da zivim 'napolju'. I ove godine cu provesti skoro dva meseca van Beograda sto ce mi svakako prijati. Vise ne placem kada napustam Split ali svejedno nisam bas srecna sto zivim gde zivim. Depresivna lica, traume od politike, besparica, primitivizam. Slicno je i u Splitu, za nijansu manje depresivno, malko vise love ali najbitnije divan grad, divno more, poseban humor, lepota na sve strane. Volim Split neverovatno mnogo. Daleko vise nego rodni grad. Najlepse dane detinjstva provela sam tamo. Period koji sledi, Amsterdam, Split, Stoliv u Boki unapred mi srce puni radoscu.

Deca iz rasturenih porodica

Zivot u Srbiji ponekad izgleda kao zivot u nefunkcionalnoj porodici. Kod kuce bi trebalo da je najbolje, a ono-nije. Neko je bacio bombu na stan novinara Dejana Anastasijevica. Pretnje krecu u realizaciju. Drugacije misljenje, javno izreceno, moze dovesti do pogibije onog koji misli i/ili njemu bliznjih.

Pokusavam da nadjem svoje mesto na planeti. Nije lako nama iz nefunkcionalnog doma da se snadjemo. Danilo me je pozvao da sa jos jednom slikarkom i sa njim izlazem u Amsterdamu u Junu. Dok cekam da upravnik galerije potvrdi da i ja mogu da ucestvujem, raspitujem se o holandskoj vizi, o iznosenju slika iz zemlje... Spisak dokumenata, dugotrajne procedure u oba slucaja ispunjavaju me jezom, a da ne pricam o sumi novca potrebnoj samo da stignem do tamo i vratim sebe i slike. Sluzbenica holandske ambasade bila je vrlo neprijatna u kratkom telefonskom razgovoru. U Republickom zavodu za zastitu spomenika saznala sam da obrada papira traje dve nedelje, osim u hitnim slucajevima kada moze biti gotovo sledeceg dana. Cini mi se da hitni slucaj mora znaciti da se vise plati... U startu si obeshrabren da bilo sta pokusas. Ako upravnik aminuje moj dolazak, progutacu ponos i uciniti sve sto je u mojoj moci da dospem do 'obecanog grada'. Zlo mi je unapred od svih tih cekanja u redovima, neprijatnih dijaloga, objasnjavanja da nemam nameru da ostajem tamo duze od deset dana... Pada mi na pamet kako je izgledalo dobiti vizu za Hrvatsku posle bobardovanja male Jugoslavije. Nisi mogao da dobijes vizu ako nisi mogao da dokazes da imas dovoljan procenat hrvatske krvi. Monstruozno. I Hrvatska je jedan nefunkcionalna porodica.