U Hong Kongu sam, na Mid levelsima, cunjam uzbrdo, nizbrdo, bez mape, ulazim u galerije, starinarnice, radnje sa dizajnerskom garderobom, užinam portugalsko pecivo sa slatkim kremom od jaja, pijuckam caramel latte... Ne mogu da podnesem što nisam sad pored tebe. Bilo bi dobro da smo ispod pokrivača i da te mazim i da nešto pričamo, bilo šta i da ne mislim o tome kako će to da prođe-jer sve će da prođe i zaista je sve relativno. Ne pogađa me to što si sada sa drugom cicom, stvarno ne. Da ne umem da ubedim sebe da sam bolja od svih ne bih smela da se upustim u bilo šta. Bedak mi je što ne mogu da te ispitujem, ispipavam, istražujem, dodirujem, upijam. Hoću da izvlačim tvoje sadržaje i da se punim njima. Hoću da se nadopunjujemo, prožimamo, rasturamo, ispunjavamo. Da te osetim, prihvatim i zavolim. Da budeš moja konstanta u svemiru. Takav nesavršen kakav jesi. Da budeš moj zaklon od svih ludaka koji se ka meni kreću kao u nekoj suludoj zombi apokalipsi, polako ali sigurno. Napreduju, a ja ne znam gde da se sklonim, osim ispod tvog velikog tela i da se tamo ušuškam i smirim i iz zahvalnosti postanem deo tebe.
Uvodim se u sećanja o Južnokineskom moru i sivim oblacima koji ga natkriljuju, gustoj magli koja je proždrala vrhove solitera pa grad deluje još više cyber punk.
Džabe. Tvoje mi ime kucka u ušima, osećam tvoje prste na svojim prstima, tvoje sveobuhvatne i balave a tako slatke, bukvalno slatke poljupce. Bacaš sve zombije u senku. Jedino što nisi solo, željan si svega a ja ne znam šta bih sa tim, osim da se pomirim jer mi je seljački da se namećem.
I tako, sedim ti ja u fensi-šmensi restoranu u fensi-šmensi zgradi na Centralu, sa fensi-šmensi gospođama iz visokog društva i jedem čorbast pasulj (that is so me). Pričam moj trapavi engleski i nije me blam jer je osim toga sve baš dobro.
A nije dobro što sad sva treperim jer bih da provlačim ruke kroz tu meku, prosedu kosu, da ti milujem lice, leđa, da golicam likove na tvojim tetovima i tako... Ovaj se svet pretvorio u jedan veliki jebarnik u kom se ne zna ko na koga odakle i zašto naskače, a ja bi da oni svi odjebu i da ostanemo ti i ja i naš mrak, filmovi, muzika, noć, dijagnoze, serijske ubice i lažni proroci i reči koje se uvijaju kao zmijice oko naših jezika a onda se naši jezici prepliću, pa lutaju po našim telima i tako, u beskraj, da, da.
