Ko me dobro zna, mozda kapira koliko se ložim na crnu hroniku i home decoration. To su mi trenutačni fetiši i dosta se vremena time bavim!
Hahaha, kliknem si na Fejs sad, kad tamo moj frend iz crne hronike ubiacio si fotku sa gajbe! Lila zid iza njega. ;) Classy!
Mob moll! :)))

U Splitu ili okolini, krajem '60-tih

Na fotki je moja porodica, keva još tinejdžerka, kratke kose i sa tamnim cvikama stoji između svojih roditelja. Baka u naručju drži Dejana, sina dedine sestre od tetke, koji će tragično završiti tri-četiri decenije kasnije... Iz levog ćoška, zaljubljeno ga posmatra majka Vesna, koja je život posvetila tome da mu pruži kvalitetan život bez obzira na dijagnostikovani autizam. Loša terapija u Lazi i mlad čovek se bacio u ledenu Savu. Srce nije izdržalo.
Skroz desno na slici, oslonjena o drvo, moja prabaka Aneti, fina, obrazovana, inteligentna žena, porodični filozof. Do nje, mlađa sestra, slatka Irma, glumica i šarmantna zavodnica, šeret. U današnje vreme se komotno mogla baviti stendap komedijom!
Sto u hladovini loze, jedna barka na pučini. Predivan trenutak u vremenu zaključan na ovoj crno-beloj fotki.

"Nova godina, kuca na vratima"

by inObrAs

I tako... desi mi se nesanica, pa onda razmišljam o svemu i ničemu... Kupila sam kartu do Splita (nikako taj avion, majku mu). Prethodni put sam tim povodom bila tamo na dočeku '91. Hejjj! Žurka na Pujankama, ja kao pala s Marsa, Vesna se ljubaka sa Smojom, pušimo na prozoru, neki mračni tipovi za kuhinjskim stolom, zapalim gde je odmah i trebalo, u Omišku u Robijev dvor. To je poslednji put da sam se družila sa Robijem. Ispostavilo se, posle rata, da je nula od čoveka. Less than zero.
A sad jedva čekam da provedem desetak dana kod Nikole i Joze, da se smejemo, kuvamo, tračamo i filozofiramo. Onako kako je to sa pravim drugarima.
Imam želju da se šetam, da gledam u more i udišem taj morski zrak, da malo odmorim mozak od ovog sivog grada, rutine na poslu...
A najbolje se putuje, kada putuješ sam. ;)

Džabe si bogat

Od davnih dana osećaš se usamljeno, kao da imaš mnogo toga što bi mogao da daš, ali nemaš kome i onda džaba ti što si bogat, kad ta tvoja bogatstva nikog ne interesuju. Ili bi možda i interesovala nekog ko je malo obrazovaniji, otvoreniji prema svetu. Povremeno nadješ na nekoga sa kim možeš da podeliš nešto i onda si srećan, a onda opet svi recepti padnu iza ormara, haljine se zgužvaju, čipke izblede od čekanja...
Gradio si dom, sreću, ideal i pošto si bio izneveren, prestao si da veruješ u to. Znaš da možeš, znaš da to filmski umeš, ali publika ne uvažava trud. Nema fidbeka.
Ti si ustvari kao neki ćup sa blagom koji ostane zakopan na nekom očiglednom mestu na koje se niko nije setio da pogleda.

Mobile Tree by beyzayildirim77

-Ostani tamo i snimaj situaciju. Meni ta dva drona deluju skroz otkačeno. Idem do aparata po kafu i cigarete.
-Uzmi mi veću kesicu kristala.
-Hoću Veliki.
-I C50. I veliki sendvič sa lososom.
Loupi skliznu pokretnim stepenicama na dodnji nivo tehnološkog parka i očita platne kartice na soda mašinama. Stavila je sve u torbu i zaputila se nazad a pogled joj je lutao po nepreglednim metalnim konstrukcijama osvetljenim neonom, sa skulpturama od pare i hologramskim reklamama.
Swezly je stajao vrlo blizu jednom dronu koji je nešto premetao sa jedne strane staze koja je vodila kroz park na drugu. Ustvari je delovao tek kao glupa radna mašina i Loupi se upitala odakle joj opet takva ideja.
Ispeli su se konstrukcijom na jednu lepu staklenu terasu sa koje je pogled pucao na dolinu u čijem su dnu bili ribnjaci i postrojenja ze preradu ribe, a iznad ribnjaka čak i jedan red borova koji su tu i tamo posadjeni podsećali ljude na to da je nekada na zemlji bilo zelenila u izobilju.
Od kada je doneta uredba da se štedi struja, grad je bio prilicno taman, osvetljen tek sa malo neona, tako da je nebo bilo čarobno osuto zvezdama.
Lou i Swez su voleli da svoje večeri posle rada u fabrici provode na krovovima grada, u industrijskoj zoni, gde su za rekreaciju konstruisani ovakvi tehno parkovi, koji nisu imali skoro nikakvu posećenost, osim kada su tu organizovana neka zbivanja, a to se dešavalo prilično retko.
Ogromni hologram sa njihove leve strane promovisao je novi narko napitak, potpuno bezbedan za zdravlje ali poguban za vaše slobodno vreme. Dakako, konzumacija je bila dozvoljena samo van radnog vremena. Fabrike su morale da rade punom parom.
Lou i Swez su se retko odavali takvom zaboravu, isuviše su voleli da uživaju u svojim malim zadovoljstvima. Kao što je bio C50. Napitak na bazi vitamina C i jos 49 drugih sastojaka od kojih je koža na kratko postajala neonski svetlucava, plavičasta i onda bi takvi, poput dva čudesna izvora svetlosti plesali dugo po platformama tehno parka, premetali se i uvijali u ritmu vetra koji je strujao kroz staklene cevi koje su ukrašavale platforme.
Lou je odložila kafu na javni grejač da je pričeka dok završe sa plesom.
Swezly napravi jednu moćnu piruetu, doskoči na kosi krov jedne od građevina i skliže se pravo do grejača, u letu uhvativši termos sa kafom.
-Gde su cigarete, ljubavi?
-Kod mene su... sačekaj. Loupi se zatrča do same ivice platforme, raširi ruke prema noći, duboko udahnu i zalete se kao Swezu.
On je sedeo u jednom mračnom kutu i srkao kafu a širok osmeh blistavo belih zuba sijao je ka njegovoj dragoj. C50 je izgubio već svoj moćni efekat.
Zagrljeni su povlačili dim iz elektronskih cigareta i srkutali kafu.
-Šta misliš, Swez, hoće li nam ikada dosaditi ovo?
-Suviše je dobro i jednostavno da bi moglo da bude dosadno. Meni nikad nije dosta ovoga.

Nesto razmisljam

Trenutacno se osecam kao jednostavna zena, koja sanja o lepoj kuci, zgodnom muzu, vecerama sa prijateljima, porodicnim izletima. Mozda je malo kasno da se fokusiram na takve ciljeve jer mi je vec skoro 38 godina, a mozda stvarno nikad nije kasno. Imam lep stan, ali nemam dovoljno sredstava da u njemu udobno zivim, svi muskarci koje smatram zgodnim su ili zauzeti ili problematicni, vecere sa prijateljima nemam gde da organizujem a o ostalom da ne pricam.

by selinmarsou

Pitam se hoce li me ovakvo sanjarenje drzati duze od nedelju dana? Prosle godine kada sam se vratila sa mora takodje sam se okurazila za takve ideje jer mi je bilo vrlo prijatno da delim stan sa Nikolom i barba Mariom, kao sto mi je i sad bilo lepo sa Nikolom i Jozom. Skuzim da ima prijatnih i jednostavnih ljudi sa kojima se moze lepo i u miru funkcionisati, za razliku od traume koju sam dozivela onomad. Postoje i brizni ljudi, kavaljeri, a ne samo bahati sebicnjaci.
Imam mnogo toga da pruzim, a nemam kome! Zatvorila sam se, isfrustrirala, obeshrabrila. Dobrotu ljudi uzimaju zdravo za gotovo, ne cene trud i angazman. Sebicluk je postao opste mesto, samo se grabi a malo daje. To vidim i po sebi. Ustezem se da pruzam ljudima jer se bojim da ce upravo zbog toga da me podcene. Koga zmija ujede i gustera se plasi, ehem.
E sad, u nekim momentima brane padnu i tada je prilika da se nesto dogodi, ali to brzo prodje, zid se ponovo podigne i nastavi se faza povrsnih odnosa. Kad setam Linu srecem puno usamljenih ljudi koji razgovaraju sa svojim ljubimcima. Psi i mace postaju nam supstituti za partnere, decu. Ta jednostavna, zahvalna bica postaju nam bliza od ljudi i njima se ne libimo da pruzamo ljubav i paznju jer znamo da na nju nece pljunuti.

Alone, by Edgar Allan Poe

From childhood's hour I have not been
As others were; I have not seen
As others saw; I could not bring
My passions from a common spring.
From the same source I have not taken
My sorrow; I could not awaken
My heart to joy at the same tone;
And all I loved, I loved alone.
Then- in my childhood, in the dawn
Of a most stormy life- was drawn
From every depth of good and ill
The mystery which binds me still:
From the torrent, or the fountain,
From the red cliff of the mountain,
From the sun that round me rolled
In its autumn tint of gold,
From the lightning in the sky
As it passed me flying by,
From the thunder and the storm,
And the cloud that took the form
(When the rest of Heaven was blue)
Of a demon in my view. 

Poe (blackdahlia)