THINK POSITIVE

Baš sam 'nako fino relaksirana i u raspoloženju za pisanje, poslovi mi se privode kraju (oni veliki) a manji ostaju tu a ja u nadi da ce se oni oplođivati i množiti.

Pitam se zašto uopšte nekog zanima ovo što ja pisem, jer vidim da imam 3 sledbenika. Mozda slucajno. Addujes nešto tu i tamo. A ima i lepih fotki :)

Tu negde oko Nove godine krenuli su da mi se šire vidici, mislim, ne u nekom nenormalno-manicnom smislu, da cu da idem okolo i propropovedam po forumima i parkovima, vec onako korak po korak, od formiranja jako lepe stranice na sajtu pinterest, diskretnog preuređenja sobe, preko odluke da se resim nekih ruznih navika, pocnem zdravo da hranim i generalno budem boja sestra, ćerka, unuka i prijatelj. I čini se da mi odlično ide!

Desetak dana posle NG pozvali su me iz jedne male porodicne firme da mi ponude trajan honorarni angazman za dizajnera i 

Sa odusevljenjem sam prihvatila i prionula na posao.

Zatim mi je dragana nasla sjajnu tezgu da radim knjigu za jednog profesora, prepisujem i srešujem rukopise, radim dizajn, prelom, likovnu opremu. Ma divota. 

I tako se najedared zateknem zatrpana poslom, 10 kila laksa i 100 puta srećnija.

A ciljevi su predamnom, pa videću da li ću uspeti da ih ostvarim kako sam zamislila. Jun mesec sa Linom u Splitu, radno preko neta u vezi sa firmom. I od polovine septembra do karaja okrobra Otava sa izletom u New York (Sneža i ja, road movie trip, Telma i Luiz, šta ja znam).

Unapred se radujem tako lepim planovima i dacu sve od sebe da ih ostvarim.

I još jedna fotlica kao bonus, kad ste već tako slatki!

Namojte da vas zbune teme ilustracija - radim na udžbeniku iz ugostiteljstva.

Vufff! Kako se meni kojesta roji po glavi. Kapiram kako Rajku i Rajka dozivljavam kao vrlo slicne i sebi srodne osobe. Zato ih i zovem istim nadimkom, Drug Raja. I naravno, ja sam tu kao Drug Vlaja. Rajko je jedna od osoba koje sam uvrstila medju svoje prijatelje i mnogo sam srecna sto ga znam i mogu sa njim o svemu i svacemu da porazgovaram. A tako je i sa Rajkicom. E... sramota me je koliko mi je lepo. Svasta sa mene, koji sam emotivac. Nesto se raspilavih nacisto. 

Toliko cesto ulazim u Blogger da skoro svaki put zaboravim kako se ono bese, kreira post. :D
Subota je moj omiljeni dan od kada sam nezaposlena. Uvek me seti na frku subotnjeg izlaska koja mi je sad smesna. Mogu kad god hocu da se vidjam sa ljudima. Tako da u subotu u 6 mogu slobodno da pisem dnevnik a da li cu negde da odem nije me briga.
Dala sam neka obecanja (Ljudi, ne dajite obecanja nikom i nikad!) i ona mi stoje kao secivo nad vratom. Nooo, dobrooo. Sta mora da se uradi, uradice se. Pfffuj.
A sve drugo je... LOVE :)

Reci moje ime kao što ja izgovaram tvoje, u sebi a glasno, stotine puta dnevno...

Srećom te se neće desiti situacija da biram između mog psa i nekog ljudskog bića. Stvarno je veliko pitanje za koga bih se odlučila.
Provešću nekoliko dana na Crvenom krstu bez Line i već mi nije dobro. Falila mi je sinoć u krevetu, pričinjavala mi se, zvala sam sirotog Maca njenim nadimcima...
Imala sam zanimljivo otkrovenje prekjuče u parku kada sam sela klupu do čoveka sa šest-sedam godina starim autističnim sinom. Klinac se zainteresovao za Linu, uporno pokušavajući da je nahrani nekim lišćem. Ćale mu je strpljivo govorio kako kuce nisu koze da jedu lišće, kako ne treba da je dira nogom, desetine puta je detetu ponovio istu stvar koju ovaj nije mogao da procesuira.
Kada je trebalo da krenu, mali se ukopao u mestu i počeo neartikulisano da se dere. Ćale je morao bukvalno da ga vuče.
E pa nekako slično je i sa mojim psom. Nereagovanje na komande, ukopavanje u mestu, uporno izvodjenje istih, besmislenih rituala.
Jednom sam čula da roditelji često zavole svoje mentalno oštećeno dete više od zdravog.
To malo, tvrdoglavo i zavisno biće uvuče se duboko pod kožu. Mislim na svog psa, a on mi je kao dete.
I još bi htela da kažem kako su mnogo veliki šabani ljudi koji se podsmevaju onima koji vole svoje ljubimce i najbolje bi bilo da niko nikad od njihove "ljubavi" ne mora da zavisi.

Haha, koja je moj dragi nabeđena diva! Ima nečeg groteskno seksi u toj idiotskoj pozi. Slično poremećaju Milošević Petra. E to je tek ludilo! Još i veza sa Majom. Neverovatno.
Samo je Petar bio outgoing, socijalizovan, pa smo išli na sedeljke, na Povetarac motorom, bilo je baš cool. Osim emotivnog urnebesa koji mi je načinio moj bolesni mozak, pamtim to kao do jaja period. Krivo mi je što je rastanak bio gorak, ali da se prevazići.
B. je već specijalan. I MMB je bio baš ćuknut. Obrazovan, kulturan, pismen, lep, egzotičan native amerikanac. Naučih španjolski instant. Ali brate kako je lik udaren!
Nego, evo sad je baš u toku tribina na kojoj B. učestvuje a ja nisam imala stomak da odem tamo iako je B. kukao da dodjem. Jbg, ako nekog ograničavaš, nemoj se čuditi kad i sam naiđeš na granice. Mene boli da gledam, majke mi, kako se spušta na zemlju. K'o balvan.