Ovih dana sva sam razmontirana od sećanja, više sam u prošlosti nego u sadašnjem trenutku i to u prošlosti na nekom drugom mestu, više-manje u Splitu, sa ekipom, na plaži, na motoru, kod Olje na kafi, sa Ines na Tvrđavi, u šopingu... Jeben je sadašnji trenutak, jadan i besmislen, bez forme, bez mirisa. Dobri momenti su sa Linom u parku, uživam da je posmatram kako se igra, kako trči... Redovno je noću sanjam. Ono što nije vezano za nju mahom je trulo. Dani su se pretvorili u horor igrice, horor serije, horor tekstove. Neosporno je da za razonodu najrađe trošim takve sadržaje, ali od čega se pa odmaram, samo bežim od dosade. Da mogu da se fokusiram, sada bi bio sjajan momenat da pišem roman, ali slaba vajda. 

The Art of Living and Dying

Kada stvari krenu na gore, učinim nešto dobro. Dobro, korisno, pametno. Ako već nije krenulo na gore zato što sam nešto zajebala, već je upitanju sticaj okolnosti, nemam zašto sebe da krivim ili preispitujem, već mogu da izaberem da uradim nešto dobro, nešto na šta nisam mislila ranije, sakriveno ispod tepiha. Pod jedan, ostavljam pljuge. Za dalje ćemo da vidimo, dajem sebi tri dana za krizu. Dozvoliću sebi kakav god ritam mi odgovara u ta tri dana, sve može osim psihoaktivnih supstanci. Ako mi dođe da prožderem kilo minjona-proždraću kilo minjona.
Life is good!

It happened that I saw three deaths yesterday. When I took Lina for a walk I saw people taking coffin into van, and one old and one young lady crying over dead person. Then, during the evening I watched two documentaries, one about assisted suicide process, that included scene when one sick older man takes poison and dies in arms of his wife, and after that I have seen documentary about addiction. One part was filmed in ER, and one young man died in emergency room.
Hell, that was too much dying for one day!  I didn't feel really bad about that all. I had a psychosomatic pain in my chest while that old man was dying bye his own wish, because I have really strong empathy. But that's that. I kind of felt privileged that I saw all that in one day.
The last documentary I've seen last night was about so called "Buddha boy", from Nepal, who is still in process of 6 year meditation without food and water in the jungle. Even if it is a fraud, there are still some inexplicable things about that meditation.
Yesterday was really special day for me.

Ponos i predrasude

Doba recesije daje malo hleba i igara ali puno vremena za razmišljanje, rad na sebi ili za agresiju, na primer. Sasvim sigurno poznajem nekolicinu onih koji su razbijali Gay Pride u Splitu. Moguće da smo popušili koju lulu mira, kucnuli se hladnom pivom, otišli na noćno kupanje na Baćama ili na punti Ovčica. Za razliku od većine koja će se skloniti, ja to neću učiniti. Ne možemo se kretati u zatvorenim krugovima i očekivati da će se stvari promeniti na bolje. Ako već nekim čudom imam određena napredna saznanja o svetu, najbolje je da ih širim među onima koji do njih nisu stigli a ne među onima koji će me tapšati po ramenu i govoriti bravo, bravo, to i ja mislim. 

This Melody Haunts My Memory

Ne znam šta da radim sa ovom tugom koja me je obuzela posle projekcije "Samo jednom se ljubi". U prvi mah osetila sam ono što inače u meni proizvede gledanje moćnog filma, dobre priče, odlične glume, katarzu koju daje uzvišena tragičnost, magiju koju nije mogla da rasparča ni činjenica da trideset godina stariji Zijah Sokolović sedi ispred mene, nagnuta napred mogu i fizički da ga osetim, ali magija je tu, vidim deset metara ispred sebe teme Vladice Milosavljević, a čarolija je jača. Povratak u ispraznu sadašnjost je strašan. Gubim pojam o danima, nedeljama, jer su dani mahom prazni i jadni. Dođe mi da iskočim iz svoje kože jer ne znam kako dalje iz razloga što se pita ne pravi od govana. 

Gledam ovo crno zrnce puno zivota, emocija, moju cimerku Linu i pitam se kako neko moze da bude toliko plitkouman da veruje u bogove, rase, nacije, da misli da je sazdan po liku tamo nekog boga, da je specijalan, ovakav, onakav. Ljudski mozak i upravljanje emocijama zaista su na niskom nivou. Ne mogu da ukapiram sta znaci osecati se kao pripadnik neke nacije, uopste ne mogu da ukapiram odakle ljudima ta potreba. Meni su tako neke stvari vanpredmetno glupe. 

Uživancija!

E pa za promenu, ovo beše baš lep dan. Najveća novost je da me je keva naoružala biciklom, koji sam ja pak naoružala torbom za Linu i sad smo skoro pa spremne za akciju. Večeras sam išla da proučim put do 25. maja, i bogami, puno ima rupa i ležećih pandura. Ne sviđa mi se to. A bogami sam i crkla u povratku, sve uzbrdo... Malopre se Lina prvi put lepo igrala sa psom u ograđenom delu na Tašu, sa jednom mladom kujicom, naglas sam se smejala. Blesavo kuče skroz. Sad smo kao dve crkotine u krevetu. Lina je mnogo lepa, što je meni, paaa...malko bitno jer sam esteta. Četkam je i lickam svaki dan, a ona je sva sjajna i mišićava, baš je za primer. Lepo klopamo i mesa i povrća i ugljenih hidrata. Uživancija!!

Avanture po Tashu

Dan, ma ni za kurac, majke mi. Dodjem prijatno slomljena sa Diorame sinoc, odspavam lepo, ali ustanem na pogresnu nogu. Prvo sam ujutru posla do Visnjice sa Linom po bakaluk. Vezem ja nju za stubic ispred radnje i udjem da pokupim tih par namirnica, medjuostalom i pola kile mlevenog da skuvam kucetu klopu.Na kasi izvalim da su mi otkucali kilo umesto pola kile mesa. I dok su oni resavali taj "slucaj" a ja dzedzila pored kase iza koje se nakupljao red, Lina je iskoristila vreme i iskidala i trecu ogrlicu. Doslo mi je da vristim, lepo da vristim. Ogrlica stoji na koncicu i mi se tako nekako dovucemo do stana. Popila je po turu i treci put, ali dzaba radnja... Priheftam ogrlicu zihernadlom i povedem je popodne u setnju do stadiona. Naisli smo na drugog jazavicara i ona poleti ka njemu i ogrlica se rasturi i ja je zgrabim i unesem u stadion i budaaaala, pustim je kao da se istrci. A ona pravac iza neke ograde se uvuce, a tamo neko preduzece koje, naravno, nedeljom ne radi. Iza ograde neke macke i vrane, zanimacije do ludila. Vicem, zovem umilno, ma nista. Prikace mi se neki cigancici sto duvaju lepak i onda mi svi zajedno nju kao dozivamo, dok se oni nisu smorili i seli malo dalje da duvaju a ja vec kipim. Klinci odu pa i ja kao krenem da idem, i evo i Line, ali nikako da mi pridje da je ponesem, jer ona ne ume sama preko ulice, frka ziva. Uglavnom, uhvatila sam je tek kad je uletela u kafanu, srecom, pa u svaku kafanu ima zelju da udje... Kasnije je jos-jela knige, pokusala da baci Dzerijev akvarijum i da skoci sa prozora da ulovi macku. I nije to razlog sto je ovaj dan sranje. Naprotiv, sve je ovo bilo donekle zabavno i u rok sluzbe. Ono sto je glupo je sto joj nisam stavila brnjicu ili bila vidovita pa kupila metalnu ogrlicu, sto nisam izgrdila klince koji duvaju lepak, sto sam pustila Linu u stadion, sto sam, sto sam bre som, som, som!