American Horror Story's Evan Peters Has Some Secrets - Speakeasy

Recimo da sam se vratila na svoje. Posle uspešno izvedenog prvog digitalnog časopisa u mom životu, osetila sam se ponovo živom. I vračam se nalazisi pojavnosti.

U poslednje vreme su se, čini s,e razmnožili nekakvii intelektualci puritanci, malograđanskog tipa, koji ne smeju ni da prigvire van šablona 'propisanih vrednosti', iz čega proističe da je njihov intelekt uskaraćen za jednu od najvećih prednosti, a to je uživanje bogatstva iskustva.

Tako, na primer, imamo tip urbanog intelektualnog mediokriteta. To je tip sa izvesnim likovnim, literarnim i sličnim aspiracijama. Npr. koji utucava raju svojim visokofrekventnim Fejsbuk postovima kojima edukuje o pravim muzickim vrednostima uz prigodne komentare tipa "ovo se slušalo na letnjem kampu za talentovane studente iz istočne Evrope" u Kembridžu '89,  (ono kad sam prvi put uhvatio poljubio devojku, neku pijanu Šveđanku koja mi se pre toga ispovraćala po Leviskama)

Nastavak sledi

our love was wild
our love was free
but it was allways
meant to be

Chop Chop

Šetala sam juče dole po keju i sad mi prolazi sto slika kroz sećanje. Osećam opijenost prirodom, prolećem i vlagom, tim slatkastim dahom kojim započinje trulež. Setim se jednog crvenog leta u Splitu, kada su oblaci prašine prekrili grad, a suša i 40 stepeni doslovno držali za gušu. Sve je slutilo na zlo. Strahovita kulminacija zbila se posle jedinog zbilja čarobnog trenutka tog leta, jednog od onih trenutaka koji blistaju kroz čitav život.
Ustvari, ja sam kao neka cold bithc a ovo je shock to the systhem.
CHOP SUEY!
I don't think you trust
In my self-righteous suicide
I cry when angels deserve to die, die

Ne mogu da verujem da si mogao to da mi uradiš! Da odeš, da te više nema u mom snu. Iako je tvoje prisustvo u mojim mislima ostalo samo fantazija, samo senka sene nekih davnih zbivanja, praznina koja je ostala iza tebe je poput tamne tajne mora. Naša priča prešla je iz odeljka erotike na policu lirike ovog februara, tragične lirike, bez nade. Slatka čežnja ovaplotila se u gorku bol...

Prizemlje

Najlepše mi je da stanujem u prizemlju. Volim grad, buku, osećaj da sam na ulici.
Ne palim se na mansarde, prvi sprat sa francuskim prozorima. Palim se da sam u nivou ulice. Čak volim i te ulične tipove. One što ispijaju piva ispred dragstora.
Neko bi rekao da lečim komplekse. A meni se čini da je to zato što imam širinu i što generalno ne podnosim snobove. Oni su mi najodvratniji sloj medokriteta. Što sam ja bolja od čoveka koji ne može da isfinansira više od ispijanja piva na zidiću?
Iskreno govoreći, najdosadnije momente provela sam sa snobovima koji su razglabali u kom će sledećem restoranu da zasednu. Činilo mi se, na svakom mestu je zanimljivije nego da sedim sa njima i slušam isprazne priče. Odvratna mi je blaziranost. A privlačna sreća i gorčina neopterećenih ljudi.
Što sam starija, to sam skromnija. Jebe mi se za automobile, velike stanove, skupe krpe. Jebe mi se za fensi recepte, ajfonove i skijanja.
Ne volim napucano, osim kad je kemp. Ne volim pretenciozno, ne volim razmetljivo.
Volim te male stanove u prizemlju, jednostavne, skromne. Volim prizemne ljude, jednostavne skromne.
Volim ofucane ulice, iskrivljene ograde, ispucale fasade. Sto puta mi se više sviđaju od sveže upicanjenih.
Volim i more, smrad u luci, reku, šumu, livade, parkove, tramvaje, trajekte, kamione.
Volim turbuencije kad sam u avionu.
Strašno volim prizemlje. I otvorene prozore. I ne volim zavese. I volim buku motora leti. I žagor pod prozorom u noći. Volim leto. Ne volim stepeništa. I tako. U nedogled.