Blue Room Gone Bright

Miss Mosh-Blue Room-4by scaredylion

Napokon mi se dešavaju dobre stvari, ušla sam u pozitivnu fazu na svim frontovima. A vala sam i zaslužila!
Treba iskoristiti dobar talas ze jedrenje a ne preforsirati se i time se prejebeati i vratiti u okrilje tužne a uljuljkujuće depre. 

Uh

Ovo beše emotivno iscrpljujuća nedelja i kad je napokon došao petak, dan za metak u glavu i kad sam zaspala uz pomoć joge nidre, odmah posle joge karune, ovo moje ludo kuče se našlo pametno da laje u ponoć da je pustim iz sobe, da bi mogla da se vrati u sobu, kao što vic kaže... Dovoljno da me rasani i pitam se da li i da pokušavam da se vraćam na spavanje! Svetlana je povredila koleno pa sumnjam da ćemo imati slikarski dan (to smo moja drugarica ilustratorka i ja ustanovile pre par nedelja, da odvojimo par sati svakog vikenda za slikanje u lepom ambijentu).
U moj život su, kao što se vidi, ponovo ušli joga, slikanje a polako uvodim i ilustrovanje i meditacije za well being. Prilično sam zadovoljna kako sam pregurala ovu strašnu nedelju u kojoj se moj kolega i drug Ivan vratio u firmu deset dana pošto je dobio dete i več sledeći dan popio otkaz. Ja ostajem da radim još ovaj prelom, a nadam se da ću uspeti da ostanem i duže jer mi treba dosta love za planove koje imam. A ako ne bude, bože moj, posvetiću se ilustracijama. Treba vremena i to savladati, verovatno su godine u pitanju, ali mi verovatno i prođe neki contest.
Osnažila sam se mentalno, pribrala, prosto da se zapitam šta mi bi ono... Mogi reći da sam u Splitu imala božanstven provod za Novu Godinu koji mi je dao puno elana za dalje, a na leto me čeka dva cela meseca takve terapije. Idemo Ceca i ja da provedemo jedno umetničko letovanje na nivoetu!

O radu

Primećujem da je velika mana ovog mog sajta što nema koncept i generalno je nekomunikativan i stoga nedovoljno zanimljiv...a i ne promovišrm ga jer nije baš za svakoga... Zamišljen je da se na njega naleti... a problem je što ne uspeva da zadrži posete...bla... bla... Razmisliču o tome van pisanija.

Leto na Adi u februaru

Ovo mi je nova slikica, napapiru rađena sa olovkama, flomasterima i jos po nekim vodenim bojama ili drugim razvodnjenim medijima.
Slika je započeta u klubu "Na kraj sveta", tako da na njoj vidimo jednu od ljuljaski ze goste, tik uz jezero, sa pogledom na Makišku stranu.
Uživam da slikam sa Svetlanom, pa sam čak i sama kuči krenula da dorađujem radove. Budi se u meni likovni stvaralac opet. A vala je i dugo bio zakopan, ne znam da li se pravo i iskopao za izložbu u Rančićevoj kuči u Grockoj. Ovo mi se čini u mom najboljem maniru, eklektičnom pristupu materijalima i materiji, sa dečijom radošću i hrabrošću u eksperimentu, s tim što me ne pušta ideja kompozicije, ritmike, zvukova.

Sad ja treba kao da se prešaltam da opet budem slikar, bloger, da se vratim korenima. A opet i da razvijam svoj rad u smeru ilustrovanja, izrade logotipa... Večito se prestrojavam i prestrojavam opet. Ako u nečemu i ne nađem nečto lepo, a ono bar otkrijem nešto korisno. Makar loš primer.

E da, mene sad privlači totalna transformacija, da krenem da se ponašam u kući odgovornije i ozbiljnije i da pustim više tu igru malog kucnog sadiste, jer mi ne prija, a kako li je tek ostalima... pitam se pitam!

Ostati bez posla, ostati bez velike simpatije i dragog frenda, Ostati napuštena u tom teškom periodu. A vrištalo mi se od svega i Boris mi i dalje umire u mislima, sahranjuje se, raspada, nestaje. Užasna, užasna pomisao da ga neću više nikad ugledati sa ponistre kako ide put dućana, onako visok i zgodan, uvik ga neko zazove i on pusti onaj svoj lipi, duboki glas, sa bračkim naglaskom, sa umekšavanjem slova L... zvučalo je to ubitačno seksi...Velika tragedija,

I sad meni ustvari treba katarza, da procistim sva ta nagomilana trula govna u meni i da pocnem da živim kao pristojno ljudsko bice, da se vratim u formu i na oravi put. I hocu, to je jasno. U meni je kvrc, ne u svetu. Dovoljno sam snalazljiva da mi je i ovaj svet u krizi mala maca.

Osecam da mi se sad bas lepo akumulirala volja i energija! Možda ovaj post niko neće pročitati, ali meni je prijao. :)

Mourning

“O weep for Adonis - He is dead."
"Peace. He is not dead he doth not sleep - he hath wakened from the dream of life” 
― Percy Bysshe Shelley

Remembering, Cooling Down

Valentinovo

Blejah danas ceo dan na poslu na kom brojim lagano poslednje nedelje i listah Fejsbuk da ubijem vreme i primećujem kako masovno pljuju po tom prazniku, koji je meni skroz cool ustvari, kič, ali pozitiva!
<3

Undercover Tourist - Otisao je Boris

Travel                by  Rin54321

I tako, osćam se često kao turista u sopstvenom životu... Prolazim tako kroz poznanstva, prijateljstva, veze i šeme, kroz poslove, stanove, gradove, sve više lelujajući u svom svetu jer za ovaj spoljni ne znam kako bi se svezala.

Sasvim nenadano moj danasnji post postaje nekrolog Bobi, koga je veceras Ane pronasla mrtvog u stanu. Ne zna se kako je umro.
Kada sam ga videla pre mesec dana izgledao je strasno zapusteno, oboleo od teškog alkoholizma. Izobličen, grubih noktiju, senka onog zanosnog, surferu nalik, momka koji me je vozao svojom vespom, u ono nekoliko čarobnih navrata.
Volela sam, da se sećam naše avanture posebno često jer je bila skoro savršena! Uzbudljiva, vatrena, ujedno kulturna i prijatna i sacuvala je svežinu, eto, za sva vremena, jer vreme za Bobu i mene prelazi sada u večnu prazninu u kojoj će sve tiše odjekivati naša mala prošlost. Od žive prećiće u mrtvu fantaziju, jer nas više ne mogu zamisliti na divnim plažama ili kako jezdimo kroz letnju noć Makarskom rivijerom. Beš mi sve ako Omiš u toj noći nije bio nešto najmagičnije što sam doživela.
Otišao je Boris, zaspale su lepe oke, sklopile se slatke usne, umirila čupava kosa. Otišao je iz pakla u kog je pretvorio svoj život. Žao mi njegovih, žao mi Ane, žao mi Trbe koji je imao volje da mu pomogne, žao mi svih nas.
Bobo, napisaću ovih dana priču o tebi i meni, da ostane crno na belo moje sećanje na tebe.
Zbogom pankeru, zbogom surferu, skiperu. ateisto, umetniče. Zbogom dušo. Nek te kovčeg ušuška a zemlja nežno zagrli.

"I don't sleep. I dream".

Nevjerojatno kako uvek sanjam da putujem. Mozda nekad i ostanem u Beogradu u snu, ali ako da, to je retko. Skoro uvek su u pitanju putovanja, tako da sam u snovima vise puta posetila Pariz (a Pariz mi nije na javi neka narocita fantazija za posetiti), bila sam po nebrojenim planinama, nedavno u San Francisku, a cak sam relativno skoro putovala u Split iz buducnosti. Moji snovi o putovanjima su poceli jos davne '91-e, kada je bilo jasno da se Splita necu tako lako ponovo docepati, pa sam skoro svake noci sanjala Split i to iskljucivo u crno-beloj tehnici. Bas tuzno!
Postoji pojam WANDERLUST koji oznacava neutazivu potrebu za putovanjima, kretanjem i tipican je za ljude sa bipolarnim poremecajem licnosti. Kako je to za mene nemoguce praktikovati stalno, to nadoknadjujem u snovima ili setnjama po nekim manje poznatim ulicama.
I kako lik Matthewa McConaugheya rece u novoj HBO-ovoj seriji "True Detective", I don't sleep. I dream, ja bih mogla da kazem: I don't dream, I travel.

Fly Away                      by Phatpuppyart-Studios