"I don't sleep. I dream".

Nevjerojatno kako uvek sanjam da putujem. Mozda nekad i ostanem u Beogradu u snu, ali ako da, to je retko. Skoro uvek su u pitanju putovanja, tako da sam u snovima vise puta posetila Pariz (a Pariz mi nije na javi neka narocita fantazija za posetiti), bila sam po nebrojenim planinama, nedavno u San Francisku, a cak sam relativno skoro putovala u Split iz buducnosti. Moji snovi o putovanjima su poceli jos davne '91-e, kada je bilo jasno da se Splita necu tako lako ponovo docepati, pa sam skoro svake noci sanjala Split i to iskljucivo u crno-beloj tehnici. Bas tuzno!
Postoji pojam WANDERLUST koji oznacava neutazivu potrebu za putovanjima, kretanjem i tipican je za ljude sa bipolarnim poremecajem licnosti. Kako je to za mene nemoguce praktikovati stalno, to nadoknadjujem u snovima ili setnjama po nekim manje poznatim ulicama.
I kako lik Matthewa McConaugheya rece u novoj HBO-ovoj seriji "True Detective", I don't sleep. I dream, ja bih mogla da kazem: I don't dream, I travel.

Fly Away                      by Phatpuppyart-Studios

O zivotu i crnoj ptici

Nekako mi i nije narocito zao ljudi ovih hladnih dana a zao mi zivotinja. Ljudi su sebicnjaci, lukavci, snadju se. Zao mi pasa lutalica, ptica i macaka.
Pre neki dan se vozim taksijem na posao (imala sam nekih zdravstvenih problema pa sam resila sebicno i lukavo da se pricuvam). Kod Masinskog fakulteta, izmedju dva parkirana auta sam ugledala veliku crnu pticu, gavrana ili vranu, moram priznati da ih bas i ne razlikujem najbolje. Onako crna, sedela je u jos belom snegu i gledala oko sebe. Reklo bi se da joj je dosao kraj. Tu, u prometnom delu grada, jedna ptica sama cekala je smrt da dodje po nju. Svasta mi je proslo kroz glavu u momentu, da zaustavim taksi i da joj pridjem da vidim sta bi joj moglo biti. Onako crna i blentavo nesvesna sta se zbiva podsetila me je na moju Linu. Onda sam se setila da moram na posao jer zavrsavamo broj i haos je i ne mogu sad da se upustam u to, ionako kasnim u startu (sebicluk da je ostavim, sebicluk da kolege i posao ostavim na cedilu). A htela sam makar da legnem kraj nje u sneg i da je nekako utesim, da ode dostojanstvenije, da je ne dohvati neka macka tako slabu i nanese vecu bol, jer kazu, smrt u snegu, od hladnoce je poput padanja u san. Htela sam da uspavam crnu pticu. Htela sam a nisam. Mogu samo da zamisljam da je otisla mirno, zaspala jednog januarskog dana u snegu koji se joj nije pretvorio u kashu sa blatom, dok joj je kosava ostro milovala perje i pevala joj svoju cudnu uspavanku.

Pozelis da dovedes kuci sve te promrzle zivuljke, da ih grejes, hranis i milujes, da im pruzis zivot koji je tebi samom nedostupan, miran i srecan.
Da imam srecu da jednog dana zivim sa nekim ko deli takve moje zelje, ko bi mogao da mi da podrsku... to bi bilo divno. Jebes ti zivot kad nemas da pruzis onima kojima treba a sami ne mogu.
Neverovatno me ispunjava ljubav prema mojoj Lini, volim da je ususkam lepo ispod jorgana, da je povremeno dotaknem rukom ili nogom, samo da zna da sam tu kraj nje i da je cuvam, da joj izvucem crni nosic ispod pokrivaca, da ga stipkam i ljubim dok joj tepam kako je lepa i dobra.
Posle posla zurim kuci da je vidim, sva budem uzbudjena kad sam u blizini! Volim da je lepo ususkam kad izlazimo napolje po zimurini, Slatka je kao igracka u svojim dzempericima i voli da ih nosi jer je svesna da je greju. Mica mala... Ponosna sam kao prava keva kada je po lepom vremenu vodim da pliva u Dunavu ili na Adi. Ona je jedan dinamit radosti kome malo treba da eksplodira i zarazi sve u okolini svojom nestasnom prisutnoscu, jogunastoscu, drchnoscu i kukaviclukom u isti mah.
Mi moramo da shvatimo da ako ne postujemo zivotinje mi ne postujemo zivot. Ne postujemo sebe.

Ko me dobro zna, mozda kapira koliko se ložim na crnu hroniku i home decoration. To su mi trenutačni fetiši i dosta se vremena time bavim!
Hahaha, kliknem si na Fejs sad, kad tamo moj frend iz crne hronike ubiacio si fotku sa gajbe! Lila zid iza njega. ;) Classy!
Mob moll! :)))

U Splitu ili okolini, krajem '60-tih

Na fotki je moja porodica, keva još tinejdžerka, kratke kose i sa tamnim cvikama stoji između svojih roditelja. Baka u naručju drži Dejana, sina dedine sestre od tetke, koji će tragično završiti tri-četiri decenije kasnije... Iz levog ćoška, zaljubljeno ga posmatra majka Vesna, koja je život posvetila tome da mu pruži kvalitetan život bez obzira na dijagnostikovani autizam. Loša terapija u Lazi i mlad čovek se bacio u ledenu Savu. Srce nije izdržalo.
Skroz desno na slici, oslonjena o drvo, moja prabaka Aneti, fina, obrazovana, inteligentna žena, porodični filozof. Do nje, mlađa sestra, slatka Irma, glumica i šarmantna zavodnica, šeret. U današnje vreme se komotno mogla baviti stendap komedijom!
Sto u hladovini loze, jedna barka na pučini. Predivan trenutak u vremenu zaključan na ovoj crno-beloj fotki.

"Nova godina, kuca na vratima"

by inObrAs

I tako... desi mi se nesanica, pa onda razmišljam o svemu i ničemu... Kupila sam kartu do Splita (nikako taj avion, majku mu). Prethodni put sam tim povodom bila tamo na dočeku '91. Hejjj! Žurka na Pujankama, ja kao pala s Marsa, Vesna se ljubaka sa Smojom, pušimo na prozoru, neki mračni tipovi za kuhinjskim stolom, zapalim gde je odmah i trebalo, u Omišku u Robijev dvor. To je poslednji put da sam se družila sa Robijem. Ispostavilo se, posle rata, da je nula od čoveka. Less than zero.
A sad jedva čekam da provedem desetak dana kod Nikole i Joze, da se smejemo, kuvamo, tračamo i filozofiramo. Onako kako je to sa pravim drugarima.
Imam želju da se šetam, da gledam u more i udišem taj morski zrak, da malo odmorim mozak od ovog sivog grada, rutine na poslu...
A najbolje se putuje, kada putuješ sam. ;)

Džabe si bogat

Od davnih dana osećaš se usamljeno, kao da imaš mnogo toga što bi mogao da daš, ali nemaš kome i onda džaba ti što si bogat, kad ta tvoja bogatstva nikog ne interesuju. Ili bi možda i interesovala nekog ko je malo obrazovaniji, otvoreniji prema svetu. Povremeno nadješ na nekoga sa kim možeš da podeliš nešto i onda si srećan, a onda opet svi recepti padnu iza ormara, haljine se zgužvaju, čipke izblede od čekanja...
Gradio si dom, sreću, ideal i pošto si bio izneveren, prestao si da veruješ u to. Znaš da možeš, znaš da to filmski umeš, ali publika ne uvažava trud. Nema fidbeka.
Ti si ustvari kao neki ćup sa blagom koji ostane zakopan na nekom očiglednom mestu na koje se niko nije setio da pogleda.

Mobile Tree by beyzayildirim77

-Ostani tamo i snimaj situaciju. Meni ta dva drona deluju skroz otkačeno. Idem do aparata po kafu i cigarete.
-Uzmi mi veću kesicu kristala.
-Hoću Veliki.
-I C50. I veliki sendvič sa lososom.
Loupi skliznu pokretnim stepenicama na dodnji nivo tehnološkog parka i očita platne kartice na soda mašinama. Stavila je sve u torbu i zaputila se nazad a pogled joj je lutao po nepreglednim metalnim konstrukcijama osvetljenim neonom, sa skulpturama od pare i hologramskim reklamama.
Swezly je stajao vrlo blizu jednom dronu koji je nešto premetao sa jedne strane staze koja je vodila kroz park na drugu. Ustvari je delovao tek kao glupa radna mašina i Loupi se upitala odakle joj opet takva ideja.
Ispeli su se konstrukcijom na jednu lepu staklenu terasu sa koje je pogled pucao na dolinu u čijem su dnu bili ribnjaci i postrojenja ze preradu ribe, a iznad ribnjaka čak i jedan red borova koji su tu i tamo posadjeni podsećali ljude na to da je nekada na zemlji bilo zelenila u izobilju.
Od kada je doneta uredba da se štedi struja, grad je bio prilicno taman, osvetljen tek sa malo neona, tako da je nebo bilo čarobno osuto zvezdama.
Lou i Swez su voleli da svoje večeri posle rada u fabrici provode na krovovima grada, u industrijskoj zoni, gde su za rekreaciju konstruisani ovakvi tehno parkovi, koji nisu imali skoro nikakvu posećenost, osim kada su tu organizovana neka zbivanja, a to se dešavalo prilično retko.
Ogromni hologram sa njihove leve strane promovisao je novi narko napitak, potpuno bezbedan za zdravlje ali poguban za vaše slobodno vreme. Dakako, konzumacija je bila dozvoljena samo van radnog vremena. Fabrike su morale da rade punom parom.
Lou i Swez su se retko odavali takvom zaboravu, isuviše su voleli da uživaju u svojim malim zadovoljstvima. Kao što je bio C50. Napitak na bazi vitamina C i jos 49 drugih sastojaka od kojih je koža na kratko postajala neonski svetlucava, plavičasta i onda bi takvi, poput dva čudesna izvora svetlosti plesali dugo po platformama tehno parka, premetali se i uvijali u ritmu vetra koji je strujao kroz staklene cevi koje su ukrašavale platforme.
Lou je odložila kafu na javni grejač da je pričeka dok završe sa plesom.
Swezly napravi jednu moćnu piruetu, doskoči na kosi krov jedne od građevina i skliže se pravo do grejača, u letu uhvativši termos sa kafom.
-Gde su cigarete, ljubavi?
-Kod mene su... sačekaj. Loupi se zatrča do same ivice platforme, raširi ruke prema noći, duboko udahnu i zalete se kao Swezu.
On je sedeo u jednom mračnom kutu i srkao kafu a širok osmeh blistavo belih zuba sijao je ka njegovoj dragoj. C50 je izgubio već svoj moćni efekat.
Zagrljeni su povlačili dim iz elektronskih cigareta i srkutali kafu.
-Šta misliš, Swez, hoće li nam ikada dosaditi ovo?
-Suviše je dobro i jednostavno da bi moglo da bude dosadno. Meni nikad nije dosta ovoga.