This body. This body holding me. Be my reminder here that I am not alone in
This body, this body holding me, feeling eternal all this pain is an illusion.

Hvala, rekoh, hvala samoj sebi sto je bilo momenata kojim sam zaduzila svet oko sebe da me pripazi sada kada mi treba vestacko disanje da prezivim ovaj haos u kom sam se zatekla. 

Zasto treba toliko truda za sve, toliko muke, patnje, zrtve? Pravo zbori Dragojlo, pa zar smo ovo zasluzili i sta smo to tako gadno uradili nekada da nam se sad ovako vraca? Grlimo se kao dva majmunceta... promenis model i opet sve k'o uz k'rac. Nejesti ne vise kao deo dijete vec zbog mucnine od stvari koje si video i doziveo, osetio. 

Moras da budes stena da bi uklopio sve u svoj sistem a ne da samo okrenes ledja kao poslednji pizdek.Jer onda si beskicmenjak i nisi vredan svog bitka. 

Gde je covek sa kicmom koji mirise lepo?

Posao, posao, posao, pisma, poruke, setnje, patnje, kikot, poveravanje, podrzavanje, posao, posao, posao.

Askeza kao umetnicki izraz, askeza kao nuznost, pristojnost. Uljudni post, lepote celibata. 

UPSIDE DOWN

Evo kao na ovoj fotki kojom cu ilsutrovati post, tako se meni zivot u 2013. godini okrenuo naglavce. Vratile su se ambicije, pojavili novi ciljevi i neke stvari su dosle prirodno, kao privucene mojim, nazovimo ih, novogodisnjim rezolucijama. Ponovo uzivam u kuvanju, ovaj put zdrave hrane, frizider je pun voca i povrca a pijaca me vidja skoro svaki dan, roje mi se nove ideje za pripremanje starih namirnica u glavi kao lude. Danas mi je mama donela stari Oliverov blender, jednu od lepih uspomena koju imam na tog coveka. I zblendala sam nam svima neke vocke i tako... :) Uzivam u setnjama sa Linom, u vidjanju sa rajom, u stvaranju, u seriji koju gledam.
Ne gubiti nadu, nikada, jako je vazno. Verovala sam da ce biti ovako i sada kada je ponovo sve na svom mestu, kada sam ja opet ja, necu se busati u grudi, jer ovo je vec ne znam koji put da se dizem iz pepela, ali cu se plasiti pada manje nego ikad.

THINK POSITIVE

Baš sam 'nako fino relaksirana i u raspoloženju za pisanje, poslovi mi se privode kraju (oni veliki) a manji ostaju tu a ja u nadi da ce se oni oplođivati i množiti.

Pitam se zašto uopšte nekog zanima ovo što ja pisem, jer vidim da imam 3 sledbenika. Mozda slucajno. Addujes nešto tu i tamo. A ima i lepih fotki :)

Tu negde oko Nove godine krenuli su da mi se šire vidici, mislim, ne u nekom nenormalno-manicnom smislu, da cu da idem okolo i propropovedam po forumima i parkovima, vec onako korak po korak, od formiranja jako lepe stranice na sajtu pinterest, diskretnog preuređenja sobe, preko odluke da se resim nekih ruznih navika, pocnem zdravo da hranim i generalno budem boja sestra, ćerka, unuka i prijatelj. I čini se da mi odlično ide!

Desetak dana posle NG pozvali su me iz jedne male porodicne firme da mi ponude trajan honorarni angazman za dizajnera i 

Sa odusevljenjem sam prihvatila i prionula na posao.

Zatim mi je dragana nasla sjajnu tezgu da radim knjigu za jednog profesora, prepisujem i srešujem rukopise, radim dizajn, prelom, likovnu opremu. Ma divota. 

I tako se najedared zateknem zatrpana poslom, 10 kila laksa i 100 puta srećnija.

A ciljevi su predamnom, pa videću da li ću uspeti da ih ostvarim kako sam zamislila. Jun mesec sa Linom u Splitu, radno preko neta u vezi sa firmom. I od polovine septembra do karaja okrobra Otava sa izletom u New York (Sneža i ja, road movie trip, Telma i Luiz, šta ja znam).

Unapred se radujem tako lepim planovima i dacu sve od sebe da ih ostvarim.

I još jedna fotlica kao bonus, kad ste već tako slatki!

Namojte da vas zbune teme ilustracija - radim na udžbeniku iz ugostiteljstva.

Vufff! Kako se meni kojesta roji po glavi. Kapiram kako Rajku i Rajka dozivljavam kao vrlo slicne i sebi srodne osobe. Zato ih i zovem istim nadimkom, Drug Raja. I naravno, ja sam tu kao Drug Vlaja. Rajko je jedna od osoba koje sam uvrstila medju svoje prijatelje i mnogo sam srecna sto ga znam i mogu sa njim o svemu i svacemu da porazgovaram. A tako je i sa Rajkicom. E... sramota me je koliko mi je lepo. Svasta sa mene, koji sam emotivac. Nesto se raspilavih nacisto. 

Toliko cesto ulazim u Blogger da skoro svaki put zaboravim kako se ono bese, kreira post. :D
Subota je moj omiljeni dan od kada sam nezaposlena. Uvek me seti na frku subotnjeg izlaska koja mi je sad smesna. Mogu kad god hocu da se vidjam sa ljudima. Tako da u subotu u 6 mogu slobodno da pisem dnevnik a da li cu negde da odem nije me briga.
Dala sam neka obecanja (Ljudi, ne dajite obecanja nikom i nikad!) i ona mi stoje kao secivo nad vratom. Nooo, dobrooo. Sta mora da se uradi, uradice se. Pfffuj.
A sve drugo je... LOVE :)

Reci moje ime kao što ja izgovaram tvoje, u sebi a glasno, stotine puta dnevno...

Srećom te se neće desiti situacija da biram između mog psa i nekog ljudskog bića. Stvarno je veliko pitanje za koga bih se odlučila.
Provešću nekoliko dana na Crvenom krstu bez Line i već mi nije dobro. Falila mi je sinoć u krevetu, pričinjavala mi se, zvala sam sirotog Maca njenim nadimcima...
Imala sam zanimljivo otkrovenje prekjuče u parku kada sam sela klupu do čoveka sa šest-sedam godina starim autističnim sinom. Klinac se zainteresovao za Linu, uporno pokušavajući da je nahrani nekim lišćem. Ćale mu je strpljivo govorio kako kuce nisu koze da jedu lišće, kako ne treba da je dira nogom, desetine puta je detetu ponovio istu stvar koju ovaj nije mogao da procesuira.
Kada je trebalo da krenu, mali se ukopao u mestu i počeo neartikulisano da se dere. Ćale je morao bukvalno da ga vuče.
E pa nekako slično je i sa mojim psom. Nereagovanje na komande, ukopavanje u mestu, uporno izvodjenje istih, besmislenih rituala.
Jednom sam čula da roditelji često zavole svoje mentalno oštećeno dete više od zdravog.
To malo, tvrdoglavo i zavisno biće uvuče se duboko pod kožu. Mislim na svog psa, a on mi je kao dete.
I još bi htela da kažem kako su mnogo veliki šabani ljudi koji se podsmevaju onima koji vole svoje ljubimce i najbolje bi bilo da niko nikad od njihove "ljubavi" ne mora da zavisi.