Danas sam ceo dan u prepiskama i na telefonu. Ponovo se aktuelzovala priča o dovođenju izložbe reprodukcija svih Rembrantovih slika iz Amsterdama u Beograd. Danilo, moj sjajni drugar koji živi u gradu grijeha i umjetnosti, pokušavao je, do sada bezuspešno da realizuje taj apsolutno altruistički plan. Moj drugi dragi prijatelj, Aleksa, ima prijateljicu koja radi na organizovanju takvih događaja,,, poželimo sreću ovom projektu, možda se realizuje baš u ovo zlo doba. Izlozba je velika, nezgodna stoga za transport a zahteva ogroman izlagački prostor. Tu več treba ciljati na neku staru fabričku halu ili robnu kuću.

To je lepo sve i uzbudljivo. Danilo koliko vidim neće pristati na mnogo cimanja tako da će se uskoro znati hoće li se ovaj put ulaziti u priču ili će da bude još jedan ćorak.
Ono što je ružno i uzbudljivo koliko da ti se smuči život je akcija oko traženja prave terapije za bebu Sergeja i oko prikupljanja ogromnih finansijskih sredstava za operaciju na nekoj od boljih svetskih klinika za decu.
Dirljiva je i neverovatna lavovska angažovanost nekolicine ljudi, volja i istrajnost da se klincu pomogne. Skupljeno je za 4-5 dana oko 4.000 eura,

što zvuči vrlo ohrabrujuće, ali cifra koja nam je potrebna je čak deset puta veća.
Ako neko nabasa na ovaj moj tekst a u prilici je da izdvoji novac i učestvuje u akciji

Br. dinarskog žiro računa u Komercijalnoj banci:

205-9011004580162-90

Br. deviznog žiro računa:

za inostranstvo: RS35205903101757305097

za Srbiju samo za firme: 90-310-1757305.0

Kad se male ruke slože, moramo da uspemo!

Death Glam Couture

Bilo je prilično sjebano napraviti izbor od ovakvih šaramantnih djindjuvara a sve se može pogledati na adresi

http://www.etsy.com/shop/DeathGlamCouture#

Me like it!

One moment in time

We had our moment in time and I'm happy about it. I'll try to keep the memory as pure as it's possible. We are not meant to be, but our moment was almost perfect. It was very rich in sensations, music and wine, kissing and touching, just right.
Memento mori et carpe diem.

Dan zaljubljenih volina

Ovaj raf na fotki prava je ilustracija onoga što sam zatekla u Wallmartu kada sam početkom februara 2005. tražila za Slavka "kanadsku volinu", da to mi je poručio, šta god to bilo i ja sam bila odlučna da nadjem nekakvu volinu ili kravu bar. Na tisuće srcolikih bombonjera, u kartonu i metalu, crvenih, zlatastih, sa Elvisovim likom, sa medama i macama... Gde sve nisam tražila volinu, po dečijim radnjama, po kineskim prčvarnicama, čak sam i u Sexy shop zavirivala. E, dakle, u tom odvratnom Wallmartu a rekla bih da ovo na slici jeste baš ta vrsta objekta, naletela sam na odeljak sa plišanim igračkama koje se vrte u krug i pevaju klasične limunada numere. I tu se desila kič ljubav na prvi pogled. Našla sam kanadsku volinu kineske proizvodnje, belu sa crvenim srcem na grudima koje kad se stisne pokreće mehanizam i volina nam onda svojim čudnim i slatkim glasićem peva "Fly me to the moon", na način koji može da mi izmami smeh i suze. Bio je tu i jedan sladak meda za 14,99$  koji je pevao "Wild thing, you make my heart sing", ali niti ga je ko poručio, niti se uklapao u budžet.
Pazarila sam volinu i odnela je na gajbu, spakovala je u orman, a onda svako malo vadila iz ormana i stiskala gumb i radovala se kao malo dete.
Kada sam se vratila u Beograd Slavko mi se iz nekog nepoznatog razloga bio na kratko smučio, pa sam smatrala da nije zaslužio tako krasnu volinu (sada znam da je to bullshit ali mi se tada činilo kao ispravna odluka). Na kraju je volina završila tamo gde i obično završavaju takve ljigice, kod moje tadašnje ljubavi Peđe. Ko zna da li je volina nadživela našu ljubav,a meni nešto krivo što ipak nije ostala kod mene. Mnogo je gotivna bila.

Rastajanje

Valjali smo se po fotelji,
po podu,
po krevetu.
I po kupatilu smo u nekom momentu hteli da se valjamo
ali smo smetnuli s uma.

Slušali smo muziku,
pevali,
šalili se,
raspravljali se,
rastajali se.

Mrzim rastanke.


Srce mi se kida večeras. Što bi rekao Boris Novković, da me barem nešto udari, nasmejah se od muke. Vraćam se na Dorćol i tu se završava D-ova i moja obnovljena veza i to me jebe. Mnogo mrzim rastanke, naročito sam osetljiva na ove koji su posledica loše sreće a ne lošeg odnosa između nas dvoje (detalji su tajna tajna). Slično mi se već nekoliko puta dogodilo za poslednje dva godine, ali ovo sad me dira na poseban način.
D. i ja nismo baš najsličniji na svetu, ali smo dobri zajedno skroz. Easy going. Soft core.
Ispuni me viđanje sa njim radošću. E sad sam ostala bez toga. Opet.
Ma nema dalje. Sjebala sam se.

Sergejeve oči

Danas je jedan od onih dana kad skužiš koliko si mali i beznačajan i totalno u kurcu.
Uliva nadu topli osmeh doktora sa drugog kraja sveta, nada da je možda baš on onaj pravi, koji će nekako raščivijati nemoguću situaciju koja je nastala.
Ljudi su se mobilsali, podelili, prionuli na zadatke, telefoni zvone, raspravlja se, proučava, raspituje.
Jedan lepi dečkić od svojih devet meseci teško se razboleo. Dok šaljem dalje njegovu fotografiju opčinjava me pogled njegovih bistrih plavih oka. Borimo se da ta dva oka zadrže vid koliko toliko kad mu se bude uklanjao veliki tumor sa mozga. I nadamo se, pre svega, da će da preživi.
Kad si tako mali nisi kandidat ni za zračenje ni za hemioterapiju. A tumor je tako nezgodno postavljen i poveliki pa je velika pretnja vidu.
Doktora Džefa hvale i kolege i pacijenti, kažu da je veoma posvećen. Verovatno nećemo uspeti da stignemo do Sijetla i lično se sa njim sretnemo, ali se nadamo da će moći da nam preporuči nekog jednako posvećenog kolegu u Evropi i uostalom da da prognozu, ima li ikakve šanse po njegovom mišljenju da se sačuva delimično vid. 

Najbolje bi bilo kada bih mogla da snimim sadrzaj razmisljanja, vrh za lenjivce.
Premalo vremena trosim na razmisljanje ovijeh dana. Za to i nije neka steta.
Imam utisak da sam skoro dosla kuci, a ja evo, vec tri sata lezim i odmaram se, mada, ocigledno je, ne mogu da se opustim. Izgubila sam faking radnu kondiciju.