Poseta Wat Arunu

Da bi se stiglo do najlepse gradjevine u Bangkoku, po mom skromnom misljenju, potrebno je bilo ukrcati se na brodicu za novac bolno sitan i preci Chao Praju. Saobracaj na reci je ziv. Dan je bio oblacan i monsunska kisa pocela je da sipi u jednom trenutku. Hram Wat Arun je predivno zdanje od kamena, koje se skoro piramidalno penje ka oblacima. U hram se ne moze uci, ali se po njemu moze pentrati i uzivati u pogledu na grad, reku... I dalje mi je u vrlo zivom secanju. Tamo sam se osetila zaista lepo. Hramovi su ono zbog cega valja, pre svega, posetiti ovaj grad. Uzivati u toj humanoj arhitekturi. Kisa je lepo rashladila taj dan i ovaj izlet je bio sjajan dozivljaj. Volim da slikam arhitekturu po olujnim danima, jednako koliko i po suncanim. Krovovi medju sivim oblacima... Jedino sto mi nedostaje sa Tajlanda su hramovi.

Shok hotel

Hotel Nailert Park na Wireless road-u, u modernom delu Bangkoka ima jednu neobicnu atrakciju u svom zadnjem dvoristu. Tu se nalazi stari oltar podignut zarad molitve o plodnosti. Tu zene koje ne mogu da ostanu u drugom stanju prinose statuete ljudi, Bude ili falusa. Neke su podigle i prave spomenike od kamena. Velike kamene faluse. Nehoticno prekidam molitvu jedne zene.

Hotel Nailert park ima jos jednu neobicnu atrakciju, o kojoj se ne govori naglas. U junu 2009. godine, glumac David Caradine je izgubio zivot praktikujuci autoerotsku asfikcijaciju u hotelskom ormaru. Srecom, to nisam znala tad. Orman je bio bas spookie i sigurno bih sebe ubedila da je to bas taj ormar. Verujem da Dejvid nije bio u nekom kraljevskom apartmanu, vec u luksuznoj sobi poput moje sa svim komforom.

Svako vece gledala sam Shok Koridor. A taj dogadjaj je tema koja se provlaci kroz njihove price o filmu.

Kic po meri coveka i zabranjene ljubavi

Prvog jutra u Bangkoku zaputila sam se prvo na dorucak. Dorucak je bio svetla tacka moje ishrane na Tajlandu. Cedjeno voce, dansko pecivo, sirevi, tropsko voce, kafa sa mlekom. Malo evropske kuhinje prija posle kineskog tripa u Hong Kongu. Ostatak dana uglavnom sam gladovala. Jedino sto sam mogla da sazvacem bili su prazni kroasani iz 7-11. Resila sam da otpesacim do reke Chao Praje. Iz modernog dela grada trebalo je dospeti do sarolikog centra. Bulevar Rama I vecim delom je ispunjen luksuznim trznim centrima, poslovnim zgradama i hotelima. U luksuzne radnje ne ulazim skoro nikad, samo sam obisla Apple-ov showroom, isprobavala nove Mekove i razgledala sminkerske sluske. Kako se dalje odmice Ramom I ka centru, tako vise bede pocinje da izviruje. Saobracaj je haotican, mnogo semafora ne radi. Pocinjem da vidjam osamucene pse lutalice, decu koja sede na zemlji ili na kartonima, ljude crne od shtroke. Svuda strasno smrdi hrana koja se kuva po ulici i smece. Smrad je tesko podnosljiv. Vrucina je jeziva, temperatura ide do 40 stepeni sa izuzetnom vlagom. Neophodno je stalno piti vodu, ne zaboraviti na to. Posecujem divan park saram Rom nadomak kompleksa u kom je Najveci lezeci buda na svetu, Wat Pho. Zivotnost Budizma zadivljuje.

Opet me hvata glavobolja, hvatam taksi i vracam se u hotel. Lezim u bolovima, cekam da me prodje. Stizem posle toga da se brcnem u divnom hotelskom bazenu nepravilnog oblika, okruzenom palmama i vestackim vodopadom. Kic po meri coveka.

Uvece polazim da vidim Pathpong, jedan od dva poznata disktrikta crvenih fenjera. Put me vodi pored lepog Lumpini Parka sa jezerom po sredini. Malo je ulicnog osvetljenja, ali svejedno, nemam osecaj straha. Imam mapu kraj sebe i knjigu sa uputsvima, izdanje Lonely Planet.

Patpong je razocaranje. Buvljak i kurve. Jadno.

U povratku ulazim u Lumpini park, ilegalno palim cigaretu i gledam mirnu vodu jezera.

One Night in Bangkok - Murray Head

Steta je da dozivljaju sa mojih putovanja ostanu nezabelezeni.

Ova slika nastala je moje prve veceri u Bangkoku, sa terase sobe luksuznog hotela u koji me je ujna spakovala. Zasuskana iza ograde tropskog rastinja, pusila sam sedeci na podu u spavacici, gledala zlatnog budu poput ogromnog novogododisnjeg ukrasa, svetla na soliterima, neobicnu piramidnu stambenu zgradu tik do hotela. Glavobolja me je popustala.

Navukla sam nesto tanko na sebe i posla da pronadjem neki 7-11. Znala sam da ih ima na svakom cosku i da tamo moze da se pazari nesto da se pregrize i sto je jos vaznije, da se covek napije. Wireless road, ulica u kojoj je smesten NaiLert Park hotel je puna luksuznih zgrada ali je i preseca strokavi kanal gde ujutru ljudi cekaju brodic da ih vozi na posao. Kupujem nekakve kroasane, sokove i cigarete i vracam se u sobu. Kroasan je punjen slatkim mlevenim mesom. Bacam ga u korpu. Namestam klimu na 17, ustekavam latop i gledam jednu od sest epizoda Sok Koridora koje imam sa sobom.

Rashladjena i razonodjena padam u ugodan san.

"Bob Marley & the Wailers - Pass It On"

Vani sneg i zimoca, solo subota, efektno ubijanje vremena, dobra muzika, topli stancic...

Misli mi se stalno vracaju na leto u Milni, snove pod zvezdanim nebom, na sporkom poljskom krevetu. Jednostavan zivot, bez struje i vode, bez muzike, interneta, bez konfora tusiranja. Ovo lito otkrila sam neke nove stvari o sebi. Da smem da spavam vani, iako u okolici ima i zmija i divljih svinja, da smem nocu da se krecem sama kroz kamenjar, makiju i borovu sumicu, da me prilicno zabole za plivanje i da i dalje mogu da uzivam u bezveznim knjigama kada mi to nervi dozvole.

Nesto od onih tehno drkachina koje smo slusali kad u jednom kratkom periodu navecer napicimo agregat i kad je Ivo pustao muziku na rivi, postalo mi je podnosljivo.

Nista spektakularno, pomalo detinjasto i nekako hippie, letovanje za secanje.

Vani mi se fakat ne ide, stvarno mi je hladno, tesko podnosim zimu. U ovo doba, prosle godine spremala sam se da krenem za Hong Kong. Tamo me je sacekao jos mladi ujak Dejan a prvo sto sam ugledala kada smo napustili aerodrom u Dekijevom besnom BMW-u bile su palme. Deki kaze, zasadjene. Ja pomislim, one tu uspevaju.

Pravoslavni Bozic zatekao me je u Bangkoku. Temperatura je taj dan pala na ugodnih 29-30 stupnjeva, pracenih kisom. Monsunske kise.

Vani je fuj, samo sto je bjelo, pa nije oku neugodno. Nova Godina ce za dva tjedna. Da mogu da zamislim idealno praznicno vece, provela bih ga uz bocu-dvi crnog vina sa dragim muskarcem. Nigdi ne bi mrdnula iz stana, dobra plejlista u winampu ili na tjubu, nesto fino za pregrist, i bla-bla, cmok-cmok, a sta prosla ladno Nova Godina a mi nismo primetili.

Ne znam ili znam? Necu sebi da priznam ili zaista ne znam?

The Buzzcocks

Promises

http://www.youtube.com/watch?v=oQ1vQPEBlnI

E pa, leto je gotovo...

I ovo leto prodje! Ne kalendarski, ali ovih par smrdljivih beogradskih dana mi govori da je ipak gotovo.. A bilo je dobro, majke mi. Bas jedno posebno leto, ono, kako mala Vladanica zamislja leto. Prucila sam se na holandske lovorike, slikala Teodoru kao Alisu u zemlji cuda dok nisu pocele vrucine od kojih se mozak topi u beskorisnu masu a onda pobegla preko Bosne u Split, u dom srca mog. Stvari se u medjunarodskim odnosima popravljaju na bolje. Rapidno. Cak je i ekipa iz Radunice zaboravila da obelezi Oluju (da ne gresim dusu, oporavljali su se od terevenke posle utakmice Hajduk-Buducnost). U skvadri ima nekoliko boraca iz Otadzbinskog rata i osim jedne pijane i naporne price o Dikama (cetnicima) nije bilo drugih izleta u te i srodne tematike. Uglavnom, u tom filmskom kutku, cvetnoj basti sa kamenim klupama i stolom, kraj obnovljene radunicke cesme, koja se nalazi pokraj stepenista koje spaja Omisku i Radunicu, onaj malo moderniji i rusticni deo grada, skuplja se mlad svet a neretko zastanu i oni stariji i tu se sasvim lepo moze oslusnuti bilo najsharmantnijeg i najlepseg grada Dalmacije, jer se cuju glasovi najrazlicitijih klasa stanovnistva. Moram da primetim da su tamo ljudi iako gotovo jednako siromasni kao i ljudi u nas, ipak znatno opusteniji i manje istripovani. Neretko za stolom sedi desetak ljudi koji puse iz jedne pakle cigareta. Nema se love-ali sta se ima deli se. Takvi momenti kvalitetne ljudskosti cine da se maksimalno opustim i uzivam u recitosti i duhovitosti tih zaista posebnih ljudi.
Iz Splita sam se obalom doslovce otkotrljala za Stoliv u Boki, posto evo vec drugo leto tamo putujem deset sati cetristo kilometara. Budu strasne guzve na nekim delovima puta (Omis, Makarska, Ploce). Najuzbudljiviji dozivljaj sa tog putesestvija je bio kada sam se u Neumu zaglavila u toaletu pa sam morala da vicem i zapomazem sve dok me neka devojcica nije oslosbodila i zbrisala tako brzo da nisam stigla da joj se zahvalim.
Ranije nisam volela sto sam bila osudjena na letovanje u CG (citaj-van Splita) ali sada sam bas zavolela to primorje. Malo je i zato zgodno za obilazenje a svako novo mesto je jel, nesto novo: ))) Cak im se i TV program popravio, sada je bilo cak cetiri serije koje sam mogla da pratim bez mnogo gnusanja, a za vesti svi komplimenti. Ja zaista ne kapiram sta se to tako fatalno lose dogodilo u glavama domacih politicara a i novinara kad su toliko jezivi da mi je pet minuta dnevnika koje cujem dovoljno za mesec dana. Takodje komplimenti mestanima na predusretljivosti kada sam bacala prst za stopiranje.
Sada se polako spremam za izlozbu na Kolarcu u Novembru. Rad se tek zahuktava. Ali, baterije su pune toliko, da pucaju.